Студентску заједницу у Оксфорду месецима је потресала једна необична контроверза. Академци су тражили да се статуа Сесила Родса, британског колонијалисте, која се налази на згради Оријел Колеџа, одатле уклони будући да је реч о личности чија је прошлост, иако је реч о добротвору ове образовне установе, умрљана озбиљним и несумњивим везама са апартхејдом. Родсов споменик уклоњен је у марту прошле године из кампуса Универзитета у Кејптауну у Јужној Африци, након сличне студентске акције, што је био замајац за иницијативу у Великој Британији. Иако се, како преноси „Дејли телеграф”, расправа на крају окончала тако што је овај колеџ одбио предлог оних који га похађају, аргументација која се могла чути на обе стране није занемарљива.

Група „Родс мора пасти” тврдила је да је иницијатива за уклањање споменика здраворазумска и свакоме јасно разумљива – реч је о човеку који је био „Хитлер” Јужне Африке, један од архитеката сурове афричке друштвене дискриминације. Како су наводили, био је одговоран за крађу територија у тој земљи, за убијање староседелаца и подржавање режима недопустивог радног експлоатисања у рудницима дијаманата. Раскидање са таквом прошлошћу био би цивилизацијски искорак.

Са друге стране, међу 800 стипендиста Фонда Сесила Родса (установљен је 1902, након што је дародавац преминуо) била су имена попут Тонија Абота, бившег премијера Аустралије и Била Клинтона, некадашњег председника САД. Већина оних који су та средства баштинили били су против измештања споменика јер би то, за њих, био чин „моралне таштине”. Штавише, идеју да се обележје скине са здања колеџа упоредили су са оним што Исламска држава ради у Сирији са остацима древних цивилизација.

Званичници Оксфордског универзитета били су умерени у коментарима. Сматрајући да је покрет „Родс мора пасти” побудио пажњу јавности када је у питању историја, са којом је корисно понекад се конфронтирати, њихово је становиште било да нико не може да се прави да се историја није десила, а да би било значајно за академску заједницу ако би се неко позабавио архивама и истраживањем Родсовог случаја.

„Њујорк тајмс” је, у међувремену, подсетио да је на тлу САД постојало неколико сличних ситуација у којима су статуе историјских личности због њихових некадашњих ставова и опредељења уклањане и истиче један: са простора Универзитета у Остину, држава Тексас, склоњена је велика скулптура Џеферсона Дејвиса, некадашњег председника Конфедерације, заговорника ропства, која је била постављена 1933.

Слични, мада не исти, случајеви познати су и у нашој средини.

Тако је споменик Јосипу Брозу Титу уклоњен са градског трга у Ужицу и пресељен у двориште Народног музеја у том граду, док је обележје Борису Кидричу из Улице кнеза Милоша у Београду пребачено својевремено на плато испред Музеја савремене уметности. Неке Титове бисте завршавале су и на бувљим пијацама – њих је проналазио уметник Драган Срдић па је неке до њих (радове Антона Аугустинчића), уз пронађену бисту Слободана Пенезића Крцуна (аутора Сретен Стојановић), изложио недавно на поставци „Кратки резови” у галерији „Озон”. У контексту поставке он их је третирао као елементе материјалне културе неколико раздобља: једног, у којем су имали значај предмета нормиране друштвене идентификације, другог, у којем су били предмети обрачуна са идеолошком прошлошћу, и садашњег, у којем су средство уметничке интервенције и враћања у поље јавности оних садржаја који су из њега брисани.

Поставља се питање – Да ли је уметничко дело увек вредно независно од тога ко је на њему представљен и ком идеолошком миљеу припада или су разумљиве неке од иницијатива за уклањање појединих споменика?

Драган Срдић одговара:

– Мислим да уметничко дело апсолутно делује самостално ван времена, идеологије и друштвених околности у којима се нађе и мора да буде изнад свега тога. Без обзира на то ко је на уметничком делу. Јер, када би се тако водило рачуна о томе ко је представљен, онда деведесет посто грчких и римских статуа не би постојало, ако би се одлучивало на тај начин.

За Здравка Јоксимовића, професора на Факултету ликовних уметности и вајара, познатог, између осталог, и по скулптурама у јавном простору, као што су споменици Зорану Ђинђићу у Прокупљу и Исидори Секулић у Топчидерском парку, ово је врло шкакљива тема.

– Поготово кад је у питању историја и њено тумачење. Дешава се када се промени власт и неке структуре, посебно код нас, да се онда појављују тенденције да се мења и историја. Тако су и неки споменици код нас склањани са једног места на друго. Често је тешко разграничити вредност уметничког дела као таквог од историјске позадине на коју дело реферише. Са једне стране, требало би чувати уметности од насртаја, док би са друге, ако се неко баш огрешио, требало због тога и да сноси последице – сматра Јоксимовић.

Његов колега Габриел Глид, такође вајар и доцент на Факултету ликовних уметности, каже да споменик увек има вредност као уметничко дело, али да то не значи да свако од тих дела заслужује да опстане.

– Ретки су, наравно, примери дела која не заслужују да остану у јавном простору. Мада има и контра примера споменика који су склањани, а није то требало да се деси, као што је случај са Кидричем, који је изузетан пример и за следеће нараштаје. Споменичка скулптура је меморијал на који ми професионалци гледамо другачије, него они који наручују посао или они који живе у неком граду или га посећују да би видели неку историјску личност. То је комплексан проблем – закључује Глид.