Обожаваоци лика и дела италијанског писца, редитеља, глумца и продуцента – Нанија Моретија, а таквих је знатан број, могу ових дана да уживају у његовом последњем филму.

„Моја мајка” (у оригиналу: „Mia madre”), италијанско-француске копродукције, коначно се налази на редовном биоскопском репертоару у Србији.

После пророчког и веома успешног филма „Хабемус папам” Морети се враћа такозваном личнијем филмском стваралаштву, по трећи пут сарађује са глумицом Маргеритом Бај и нуди полуаотобиографску суптилну драму. Неку врсту и личне и стваралачке ауторефлексије, снимајући филм у филму и нудећи неколико врста међусобно испреплетене реалности. С једне стране, ту је реалност стваралачких мука, с друге – суочавање са смрћу мајке, а са треће – реалност данашње Италије у економској кризи.

Занимљиво, али овога пута Моретијев алтер его је жена, редитељка Маргерита (изврсна Натали Бај). Она се усред снимања клишеизираног филма о незадовољној радничкој класи суочава са смрћу мајке, ћеркином адолесценцијом, преиспитивањем односа и догађаја у животу, сопственом пролазношћу и протраћеним годинама.

Снимање филма са познатим америчким глумцем Беријем Хагинсом (освежавајућа изведба Џона Туртура), који јој на филмском сету ствара главобољу, само је један сегмент који потенцира животну кризу Моретијеве протагонисткиње. Ван снимања Маргерита покушава да задржи свој живот на окупу и управо кроз тај сегмент филма Морети гради тај фини, интимни портрет породице, медитирајући на тему губитка мајке (управо му се то догодило током снимања филма „Хабемус папам”) и непосредне туге…

Ово је већ трећи филм у којем Нани Морети није и у главној роли. Себи је сада наменио споредну ролу, тумачи лик редитељкиног брата инжењера Ђованија који оставља посао да би седео поред мајчиног болничког кревета. Главна мушка улога заправо је она Туртурова. Поигравајући се са идејом о учешћу америчких „звезда” у италијанским филмовима, Нани Морети обезбеђује и обиље комичности у иначе дирљивом, емотивном и деликатном драмом набијеном филму. Фино „сашивеној” студији карактера која је подстакнута трагедијом у породици.

Слична иницијална каписла постојала је и у Моретијевом филму „Синовљева соба” у којем се чланови једне породице суочавају са изненадном смрћу сина и брата. Та Моретијева прича испричана је из перспективе мушкарца. Прича „Моја мајка” испричана је из перспективе жене, која обухвата и њено пословно и приватно окружење и искуство. Тај Моретијев алтер его прати стални осећај неадекватности. У односу на филмску професију, у односу на позицију у породици и љубавној вези и у односу на друштво чије стање покушава да анализира у филму који снима.

Као и увек и у „Мојој мајци” Морети показује велико умеће продирања у интимне сфере својих протагониста, најчешће несигурних незадовољника. То не чини помпезно, већ суптилним гестовима, стрпљиво развијајући односе међу ликовима од којих је сваки пунокрван, заокружен.

Наративно и стилски „Моја мајка” је заправо класичан филм. Морети причу води линеарно, поступно (и веома природно) градирајући тензије и драму унутар главне јунакиње. Оно што ће вас купити јесте топлина с којом Нани Морети слика један од пресудних тренутака у свачијем животу – губитак мајке.

„Моја мајка” није само топао, духовит, повремено чак комичан и заводљив филм. Он је и изврстан пример непретенциозног ауторског филмског дела кроз које се рефлектује дубина и ширина и мисаона садржајност човека који се зове Нани Морети. Због тога га и волите, зар не?