Foto: youtube/screenshotGrađani srednje generacije nekadašnje SFRJ vreme Ante Markovića pamte kao najbolje u svom životu.
Tadašnje „prosečne“ plate od hiljadu maraka (što je više od današnjih 500 evra kako se inače uobilčajeno meri odnos marka-evro) još ni izbliza nisu dostignute, a tek letovanje za jednu platu…
S trećinom plate kao ratom tada ste mogli da kupite auto za šest godina. Danas bi vam u istom odnosu s prosečnom platom od 375 evra da otplatite novog „golfa“ trebalo više od 10 godina.
Pa, gde smo tako gadno pogrešili?
Na današnji dan 1924. godine, u Konjicu u BiH rodio se možda i najomiljeniji čovek iz istorije Socijalističke federativne republike Jugoslavije – Ante Marković. Ljubitelji Josipa Broza se možda neće složiti, ali Markovića velika većina građana pamti samo po lepom – nema tu ni progona, ni Golog otoka, samo komfor i dotad i otad samo obećavani „švedski standard“.
Predsednik poslednje reformske vlade umiruće SFRJ Ante Marković (kao čovek od integriteta podneo je ostavku zbog opstrukcije reformskog programa Savezne vlade koju su sprovodili tadašnji politički lideri, Slobodan Milošević pre svih), poznat po tome da je za dve godine stabilizovao jugoslovenski dinar, smanjio inflaciju i počeo privatizaciju podelom akcija preduzeća radnicima.
Izvor: youtube
Marković, zagrebački inženjer elektrotehnike, dugo je radio u tamošnjem socijalističkom gigantu „Rade Končar“, gde je direktorsku karijeru završio 1984. godine kao generalni direktor firme sa 25.000 zaposlenih.
Marković je u martu 1989. sa mesta predsednika Predsedništva SR Hrvatske preuzeo poziciju predsednika Saveznog izvršnog veća (SIV-a, savezne vlade SFRJ), u vreme kada je proces raspadanja Jugoslavije već uveliko počeo – bujao je nacionalizam, a ekonomija je bila pritisnuta velikom inflacijom i malom produktivnošću socijalističkog nazovi samopupravnog sistema.
Kao „čovek iz privrede“ Marković je bio neopterećen političkom ideologijom neke od republičkih frakcija koja se jednim imenom još nazivala Komunistička partija Jugoslavije.
Marković je brzo izgradio efikasnu saveznu administraciju posvećenu jedinstvenom ekonomskom tržištu.
Savezna skupština je pod ofanzivom iz SIV-a krenula u donošenje tranzicionih zakona. Omogućeno je otvaranje tržišta novca, kapitala i radne snage, delimično je deregulisano tržište i liberalizovan uvoz.
Zemlji sa tromom ekonomijom i zastarelom industrijom bile su neophodne strane investicije, a to je moglo da stigne samo spolja. Da bi se zemlja uopšte održala, spolja je bila potrebna i politička podrška.
Reforma je, pokazalo se uzalud, počela da deluje odmah. Sa novčanica su skinute četiri nule, uveden je „konvertibilni dinar“, koji je tada vredeo jednu sedminu moćne zapadnonemačke marke.
Sivo devizno tržište je stalo i u tri nedelje, devizne rezerve Jugoslavije su povećane za 800 miliona dolara.
Dobijeno je 400 miliona dolara kredita Svetske banke, krenuli su poslovi sa strancima, otvorena Agencija za mala i srednja preduzeća, okosnica kapitalističkog razvoja u još uvek „samoupravnom socijalizmu“.
Izvor: youtube
Ekonomija se zahuktala ali na političkom planu Marković je nailazio na razne prepreke, i to sa više strana.
„Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili?! Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi… „, apelovao je na republičke političare Marković sa skupštinske govornice ali „korišćenje“ nacionalizma za scenario otcepljenja po svaku cenu je nepovratno uzeo maha.
U januaru 1990. na 14. kongresu raspao se SKJ i Marković je, ponovo kasno, postao svestan da na ovom terenu ekonomski uspeh kod građana nosi manje bodova od političkih intriga.
Tako je na Kozari 29. jula 1990. godine osnovan Savez reformskih snaga Jugoslavije, ili „stranka Ante Markovića“.
Političko kašnjenje na izbore u severnim republikama uslovilo je poraze u ostalim republikama i, uprkos evidentnim ekonomskim rezultatima, Marković je politički propao. A sa njim je sumornu deceniju doživela i većina građana bivše SFRJ.
Na sceni se razmahao Slobodan Miloševič i kvazinacionalisti… I onda je 8. januara 1991. godine Srbija izvršila monetarni udar. Preko Narodne banke Srbije iz Narodne banke Jugoslavije je izvučeno oko 2,5 milijarde nemačkih maraka. To je i formalno značilo kraj Markovićevih reformi i početak raspada Jugoslavije.
Dok je istočna Evropa posle pada Berlinskog zida grabila „ka Zapadu“ i savremenom društvu, ovde je usledio krvavi rat za balkansko nasleđe… i „golfovi“ i komotna letovanja su zadugo otišli dođavola.
Ante Marković preminuo je 28. novembra 2011. u svom stanu u Zagrebu, u 88. godini. Ispraćaju na zagrebačkom Mirogoju (kremirani ostaci su položeni u Dubrovniku) prisustvovali poslednji predsednik i šef diplomatije SRFJ Stjepan Mesić, poslednji jugoslavenski ministar spoljniih poslova Budimir Lončar, čuveni reditelj Lordan Zafranović i glumac Josip Pejaković, književnik i publicista Predrag Matvejević… Iz Bosne i Hercegovine na sahranu je došao samo predsednik Srpske Milorad Dodik.
Anti Markoviću hvala za sve, prevashodno za predstavu kakvu smo zemlju i život mogli da imamo.
Neverovatni rezultati
Za vreme Markovićevih reformi devizne rezerve SFRJ su porasle s 1,5 na 6,8 milijardi dolara – današnje srpske su 10,2 milijarde. U roku godinu ipo dana prepolovnjen je spoljni dug zemlje od 22 miliona stanovnika na 12,2 milijarde $ . Samo Srbija danas svetu duguje 27 milijardi $, od čega država 15,8 milijardi $.
Markovićeva je vlada smanjila inflaciju s 56% mesečno u novembru 1989. na 2,4% martu 1990. Inflaciju u Srbiji je da na taj nivo oko 3% uspela da povrati tek poslednja garnitura u NBS.
Marković je poznati i po tome da je uveo fiksni kurs dinara prema nemačkoj marki u odnosu 1:7. I taj kurs nije bio „papirni“ već je dinar bio jedina konvertibilna valuta „s Istoka“. To je kao da danas evro vredi 14 dinara – 8,8 puta manje nego što u Srbiji vredi danas.
Bolji rezultat uspeo je, jednako kratkotrajno, da ostvari samo čuveni „Superdeka“ – Dragoslav Avramović koji je kao guverner centralne banke uspeo da 1994. godine dinar postane jednak u odnosu na nemačku marku.
