Европа пре Немање Мајдова није имала млађег светског шампиона у џудоу, нити ће га у неко догледно време имати. Та бистрина, одлучност, одважност и храброст, су урођени. На путу ка највећим светским врховима, имао је пуну подршку оца Љубише, најбољег европског тренера, мајке Биљане и брата Стефана. Дабоме, пуну подршку и од свог клуба али и од челника Савеза. Немања се сећа свог почетка, као да је било јуче, а од првог изласка на струњачу, прошло је пуних петнаест година.

– Почео сам тачно пре петнаест година, са братом. Отац Љубиша, који нам је уједно и први учитељ, био је џудиста. И деда нам је такође био у џудоу, дуго година је био инструктор џудоа у војсци. Џудо је код нас породична традиција коју смо ми млади, мој брат Стефан и ја са поносом наставили и заједничким снагама дошли до врха.

Шта за тебе значи освојено светско злато?

– Злато из Будимпеште је било највеће изненађење у историји овог спорта. Дошао је момак који је тек изашао из јуниорске конкуренције. Буквално победио сам читаву планету, први Србин који је освојио најсјајније одличје. То је био не само велики дан за мене већ и за српски џудо уопште. Бити светски првак, заиста је сјајан осећај. Памтићу тај дан, јер сам имао седам борби и свих седам победа. Први пут у историји џуода да је био тако тежак пут до трона. У четвртом мечу ми је пукло ребро, у петом, два лигамента рамена. Али, нисам одустајао, наставио сам храбро да се борим. Тај дан сам издржао све. Посебно истичем меч са Кристјаном Тотом пред двадесет хиљада његових навијача у Будимпешти. То је била победа за све Србије широм планете. То је осећај за који се живи, тренира, одриче…

Да ли је титула дошла помало прерано, с обзиром да си тек закорачио у сениорску конкуренцију?

– Та светска титула је дошла у 21. години, постао сам најмлађи Европљанин који је освојио злато на шампионату света у категорији до 90 кг. Титула је можда дошла можда мало раније него што сам очекивао. Али, био сам убеђен и толико сигуран у то што радим да сам два месеца пре првенства преко друштвених мрежа најавио да ћу бити шампион света. Имао сам визију, знао сам да ћу заблистати пуним сјајем. Данас ми све то звучи тако лудо, али Бог је дао да будем најбољи.

Са каквим амбицијама улазиш у ову годину?

– Моје амбиције за ову годину су да покушам да нападнем све могуће тронове и трофеје. Желим да докажем да сам светски број један. Такође, планови су ми да имам најбољу сезону у каријери. Све ћу дати од себе да поново заблистам пуним сјајем. Мој циљ свих циљева није само одлазак на Олимпијаду, јер ми то не представља ништа. Мој циљ да одем у Токио и освојим медаљу, да будем олимпијски шампион. Јер то нико до сада из Србије није урадио. И често сам себи кажем: ко ће, ако нећу ја. Желим да будем најспремнији, да буквално ове године доминирам и покажем да сам и даље број један. Да Србију доведем до спортских небеса и свих врхова. Сматрам да сам човек за велика дела. Два пута сам био јуниорски шампион Европе, светски првак, био други у Европи за сениоре. То је била моја седма сениорска медаља. За сада имам три од чак четири велике медаље. Фали ми само олимппијска медаља, а тек ми је 22. године. Ја сам човек који то може, најважније ми је да будем здрав.

Како тече опоравак после неугодне повреде колена?

– Пре два месеца оперисао сам колено. У Будимпешти, након повреде у Лиги шампиона морао сам да мирујем. Победио сам у том мечу, Звезда је освојила историјску медаљу, тако да сам посебно поносан на тај догађај. Још увек се опорављам, верујем да ћу се уз помоћ доктора Јаковљевића, који води бригу о мом опоравку, ускоро вратити на татами. За сада све тече по плану.

Породична мануфактура медаља: отац Љубиша и син Немања Мајдов (Фото лична архива)

На ком турниру ћеш први пут учествовати у новој сезони?

– Ако све буде уреду, а верујем да хоће, мислим да ћу у марту отићи у Мароко. Желим да скупљам поене за олимпијску норму. Зато ће сваки турнир бити посебно вредан. Сваки бод драгоцен.

Отац Љубиша имао је и има важну улогу у вашем развоју?

– Он је мени и отац и тренер, и то не било какав тренер већ најбољи у Европи. Он је мој психолог, масер, доктор, возач. Да није било њега и мајке Биљане, да ми Бог није дао такве родитеље, сигурно не бих успео. Моја је срећа да сам имао њихову пуну подршку. Ми смо, једноставно тим који побеђује заједно. Све добро и лоше креће из породице, ако је породица посвећена, онда ће и резултат кад тад доћи.

Да ли у џудо имаш идола?

– Немам идола. Животни узор су ми ротитељи, имам визију како желим да изгледам за десет година, сам сам себи узор.

Шта осећаш кад изађеш на струњачу?

– Кад изађете на татами, многе ствари ми пролазе кроз главу. Прво, почаствован сам што сам учесник великих шампионата. У свакој борби је присутан и страх, јер страх показује да вам је стало до нечега. Страх је повезан и са емоцијама и са страшћу. Страх је као ватра коју имате у себи. Јер, ако знате да контолишете ту ватру сагорећете своје противнике. А ако не знате да је контолишете сагорећете самог себе у тој борби. Страх је и позитивна ствар, јер вас увек позива на опрезност, која је неопходна у спорту, посебно у џуоду.

Какав је осећај имаш док носиш Звездин дрес?

– У Звездином дресу се осећам сјајно, сви смо у породици привржени Црвеној звезди. Поносим се тим, већ шест година сам у тој великој породици. Звезда је моја друга кућа, главни човек и мој ментор је Иван Тодоров, који је препородио и Звезду и Џудо савез Србије. Хвала му за све, ништа у животу не можемо сами да урадимо, већ уз добре и праве људе. А моја је срећа да сам окружен добрим људима.

Шта за једног младог човека значи Република Српска, осим чињенице да си тамо рођен?

– Република Српска је моја отаџбина ту сам се родио, ту одрастам, ту живим. За мене то је иста држава као Србија. Моја највећа љубав. И када се борим, борим се за Републику Српску и Србију и наравно наше Косово. То носим у срцу и увек се трудим да чујем химну Србије. За мене лично, све то је једно…

Шта је твој хоби?

– Долазим из Источног Сарајева, тамо сам рођен. У слободно време којег имам све мање, углавном користим да погледам добар филм, да прочитам неку црквену књигу да играм по неку игрицу. Наравно, волим и стрељаштво, па тако често одем и да пуцам. То ме углавном опушта између напорних тренинга или мечева.

Одличан однос са Кукољем

Србија је почаствоввана што у истој категорији до 90 кг има двојицу сјајаних такмичара, сјаних спортиста, Немању Мајдова и Александра Кукоља. Многи сматрају да су велики ривали, али, није баш тако.

– Не сматрам да ми је Аца ривал, већ сматрам, да смо прави пријатељи. Обојица представљамо исту земљу, боримо се за исти грб за исту химну. Радост Србије треба да буде што живимо у истом времену, што се боримо у истој категорији. Нисмо ривали, већ пријатељи, каже Немања Мајдов.