• Društvo

    Ученици Врања и околине изложени насиљу на интернету

    Насиље на интернету и друштвеним мрежама је све чешћа појава са којом се сусрећу све млађа деца.

    Са тим проблемом и ризицима од насилника на интернету сусрећу се деца у градским, али и у сеоским срединама.

    О насиљу на интернету чије су жртве ученици основних и средњих школа у Врању и околини, обавили смо разговор са Слађаном Петковић, педагогом Основне школе „Краљ Петар I Ослободилац“ у Корбевцу код Врања.

    „Пре неколико година, у Врању и околини је спроведено систематско истраживање о насиљу на интернету.“, каже наша саговорница, „Истраживањем су обухваћени ученици девет градских и шест сеоских основних и средњих школа.“.

    „Истраживање, у најкраћем, показује да је електронско насиље присутно у свим срединама, али више у граду него на селу. Жртве електронског насиља су деца свих узраста, али највише ученици осмог разреда основне и првог и другог разреда средње школе.“

    „Истраживање је показало и да се деца, када су изложена електронском насиљу, најчешће за помоћ обраћају одељенским старешинама и родитељима. Најраспростањенији облици насиља су злоупотреба туђег фејс бук налога, лажно представљање у електронској комуникацији, објављивање фотографија или видео записа с различитим неприкладним садржајима.“

    Како помоћи деци да се заштите од електронског насиља?

    „Са заштитом деце од електронског насиља треба почети чим дете дође у додир с уређајима преко којих може бити изложено насиљу, био то рачунар, таблет, мобилни телефон или што друго. Врло је често потребно заштити децу још од предшколског узраста.“

    „Родитељи морају да буду и сами правилно едуковани да би заштитили децу од електронског насиља. Према мом искуству, неки родитељи јесу припремљени у том смислу, али има и оних који нису. Припремљеност родитеља да заштите своју децу од електронског насиља често зависи од њиховог образовања и друштвених прилика у којима живе.“

    „Наведено нас је подстакло да у држимо трибине с родитељима и децом на тему заштите од електронског насиља, по завршетку наставе. Искуства су нам врло позитивна.“

    Да ли је увођење информатике у петом разреду основне школе корисно ради заштите деце од електронског насиља?

    „Да, свакако. Наставник информатике може да развије код ученика свест о опасностима које постоје на интернету. За децу која немају интернет код куће, једини начин да се упознају с њим јесте у школи, а ту се одмах могу упознати и с могућим насиљем на интернету.“

    „У сваком случају, с децом треба разговарати о интернету и електронском насиљу, стално, упорно и отворено. Деци треба јасно представити последице које могу настати уколико се не заштите од насиља на интернету.“

    „Треба имати на уму да дете теже разлучује од одрасле особе шта је виртуелни свет у рачунару, а шта је стварни свет у коме живи. Зато им одрасли морају помоћи.“

    Како коментаришете платформу за развој информационог друштва Министарства трговине, туризма и телекомуникација „Паметно и безбедно – Smart and Safe“?

    „За ту платформу смо ми овде чули само на телевизијској реклами. Не знамо ништа ближе о акцији Министарства.“

    У Француској, од текуће школске године, ученици до петнаест година старости не могу више да користе мобилни телефон у школи, ни на одмору, нити за време ручка.

    (Наравно, за време наставе није се користио мобилни телефон ни раније.) Да ли би тако нешто требало увести и у Србији?

    „Да! Нема никакве потребе да ученици имају мобилни телефон у школи.“

    „У свакој школи постоји фиксни телефон, а наставници имају своје мобилне телефоне.

    Било који ученик може, уколико је потребно, да се послужи школским или мобилним телефоном наставника како би обавио неки хитан разговор.“

    „Савремени мобилни телефони представљају сложене електронске уређаје с више функција, али нема потребе те функције користити у школи.

    Интернет је доступан на школским рачунарима, а ученици немају потребе да у школи фотографишу или снимају видео и звучне снимке.“, јасна ја Слађана Петковић, школски педагог с вишегодишњим искуством.

    О насиљу на интернету смо се распитали и код Слађана Ристића, наставника техничког и информатичког образовања издвојеног одељења Корбевачке школе у селу Крива Феја.

    Зашто смо отишли баш у Криву Феју?

    Одговор је у чињеници да се ради о планинском селу, удаљеном од важнијих саобраћајница и других насеља.

    Крива Феја је на висини од око 1 300 метара изнад мора, близу скијашких терена Бесне кобиле.

    С друге стране, Крива Феја није доживела судбину потпуног одумирања као многа српска села, нарочито она високо на планини.

    У Кривој Феји постоји рудник олова и цинка „Грот“ који запошљава око четиристо радника, тако да овде има становника, па има и деце.

    „Овде насиље на интернету није изражено из простог разлога што ученицима није доступан интернет у њиховим домовима.

    Налазимо се далеко од главних комуникација и интернет мрежа није успостављена у Кривој Феји.“, објашњава нам наставник Слађан.

    „Једино што смо приметили је да деца, на својим мобилним уређајима, успевају да се повежу на интернет у близини зграде управе овдашњег рудника, који има свој бежични интернет.“

    И тако, пишући о насиљу на интернету и заштити деце од истог, дођосмо и до средине где тај проблем не постоји.

    Нема интернета – нема проблема.

    У Корбевцу, октобра 2018. године

    Текст и фото: Љубомир Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

    1 Komentar

    1 Komentar

    1. menta

      20. октобра 2018. at 22:34

      Treba decu zaštititi a takodje preispitati profesore i profesorke kako se oni ponašaju prema učenicima i kako oni dolaze obučeni i u kakvom stanju predaju deci

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com