Vlada je već nekoliko dana u Nišu. To je novina koja svakako treba da se pozdravi u ponašanju izvršne vlasti i koja bi ubuduće trebalo da postane praksa.
Ali odnos predstavnika republičke administracije prema čelnicima grada Niša je za svaku osudu. Vredjanje na ulici, pred ljudima, ponižavanje, vikanje, očitanje lekcija, pretnje ljudima i funkcionerima koji su duplo stariji od onih koji pretnje upućuju su za svaku osudu. Ako je vika i poruka “tišina tamo“ možda mogla da se razume 2014. godine kao posledica panike, nervoze, posebnog stanja svesti u vanrednom stanju zbog poplava, sada takve situacije nema …
Bez obzira koliko su kritike opravdane ili ne, zar nije mogao premijer da ih uputi gradonačelniku u četiri oka ili u kabinetu pred njegovim najbližim saradnicima. Zar je morala od toga da se pravi predstava za gradjane, novinare i snimatelje?
Kakav će biti autoritet gradonačelnika u veoma odgovornom poslu pred njegovim sugradjanima i potčinjenima, kada premijer onako viče na njega na ulici u centru grada čiji je on prvi čovek. Zar ne treba poštovati godine gradonačelnika koji je dosta stariji od premijera. Zar ne nalaže elementarno vaspitanje da starijem od sebe treba persirati, da starije treba poštovati i uvažavati ili sam ja nešto pogrešno vaspitana? Te snimke ponižavanja gledaju i porodice onih koji se izlažu stubu srama … Nekada su, dostojanstvo, prkos, gordost, ponos bile važne i poštovane ljudske osobine u Srbiji.
Da li sada mi, obični gradjani, radnici treba da očekujemo da naši pretpostavljeni, gradonačelnici, većnici, načelnici, inspektori, urednici, direktori, šefovi, poslovodje – počnu da viču na nas ili da nas možda vredjaju, tuku …
Nije razumljiv ni stav onih koji te pretnje i ponižavanja tako stoički i bez reči podnose. Kako će na njih ubuduće gledati njihovi saradnici. Mnogi od onih na koje viču premijer i ministri su doktori nauka, profesori … Prete im i viču na njih ljudi em mladji, em skromnijeg obrazovanja koji svoje utemeljenje i gordost nalaze u političkoj moći. Nažalost, ta moć je u Srbiji najznačajnije merilo, važnije od svih drugih stručnih i moralnih kvaliteta, pa nije ni čudo što smo dotakli ekonomsko, moralno i nacionalno dno.
U imitiranju premijera po pitanju pretnji prednjači ministar zdravlja, dok ima i ministara, poput Dušana Vujovića ili Vladana Vukosavljevića, koji nisu podlegli izazovima iživljavanja onima koji su po poslovnoj hijerhiji ispod njih.
Valjda ćemo uskoro svi zajedno doživeti dan kada će neko smoći hrabrosti, dostojanstva, da se okrene nesposobnom ministru, da ga pita za tragediju u Loznici, za silne njegove propuste na poziciji ministra kada već tako gordo kritikuje direktora što nekoga nije otpustio sa posla ili što tetkica nije očistila wc šolju po ukusu ministra.
Nažalost, to u Nišu sigurno nećemo dočekati, barem ne tokom ovog boravka Vlade …
LJ.P.
