Мајка ми је била просветни радник и веома ценим ту тешку, одговорну професију.

Ипак, од када сам поново села у школску клупу често се осећам изиграно.

Свеједно се трудим да никог појединачно не оптужујем. Сви сносимо одговорност за правила која су завладала школским системом, и просветни радници и родитељи.

Родитељи без коментара издвајају 20.000 динара за седмодневну рекреативну наставу.

Једнодневни излет у околини кошта три хиљаде. Купујемо нове књиге, беспотребни школски прибор, радне свеске који деца једва отворе.

Плаћамо и ћутимо. Да се не бисмо замерили, да наше дете не би било жигосано, да га неко не би попреко погледао.

Тако је у великим градовима. У сиромашним срединама деца немају те проблеме. Немају ни књиге. Чак ни половне.

Старији се договоре и, свако купи један уџбеник који потом копирају. Њихови наставници их подржавају. Нисам сигурна да би београдски просветари имали толико разумевања.

Одрасла сам у великој породици и не сећам се да сам икад добила нове књиге. Наслеђивала сам од брата.

Нисам имала осећај да ми нешто недостаје, да сам запостављена, нити сам завидела онима који су имали више. Кажу – тада је било друго време, али истина је да су људи били дугачији.

Сетила сам се тог времена када ми је најстарије од троје деце донело наруџбеницу за нови комплет уџбеника.

Немамо куд. Морамо да купимо. Немамо од кога да наследимо, иако имамо другаре, познанике, старију браћу…

Школа је и ове године променила издавача, па ће књиге које смо узели јесенас – скупљати прашину.

И млађој кћерки, нашем ђаку прваку, следује нови комплет.Ово задовољство коштаће нас седам, осам хиљада динара, по детету.

Родитељи старијих ђака мораће да издвоје и по 15.000 динара. Понекад ми се чини као да реформа образовања није ни почела.

Нема више описних оцена. Бесплатни уџбеници су укинути.Неизвесна је судбина веронауке и грађанског.

Деца и даље носе претешке торбе, а школски ормарићи зврје празни. Српски уче из четири књиге! Исто тако и математику.

Прваци пишу реченице на енглеском не познајући основне појмове.

Када су пре годину и по дана укинути бесплатни уџбеници, изабране су књиге нових издавача.

Понуда је експресно брзо стигла до родитеља. Прошле године наставници су се клели у изабране књиге.

Сада нас уверавају да су – недовољно добре. Враћају се на старе. Оне које су некада дељене бесплатно свим ђацима, а сада чаме у школској библиотеци. А сви купујемо нове.

Чак се и Агенција за борбу против корупције запитала – како смо дошли до тога да више није „хигијенски” користити старе, већ коришћене уџбенике?

Књиге које купујемо преко школе не коштају мање него у књижари. Школа добија попуст, али у чијем џепу он завршава? У родитељском сигурно не.

Можда се Агенција сети да и то пита?