Није прошло много времена од када је, после доста муке у изградњи, отворена деоница ауто-пута између Грделице и Владичиног Хана, кроз Грделичку клисуру.
Отварање деонице ауто-пута су поздравили сви возачи; сада се према Македонији путује брже, лакше и безбедније.
Сви смо поздравили и отварање ауто-пута као подстрек привредном развоју најјужнијег дела Србије јер очекујемо да ће то олакшати превоз робе, створити услове за инвестиције у индустрију и пољопривреду, поспешити трговину и, нарочито, да ће осоколити развој туризма и угоститељства.
Међутим, од угоститеља из села у самој Грделичкој клисури, сазнали смо управо супротно – да отварање ауто-пута врло лоше утиче на њихов рад!
У селу Џеп, на старом путу између Лесковца и Врања, деценијама већ постоји мотел, један од првих у приватном власништву у социјалистичкој Југославији.
„Сада је у току моја четрдесета година рада у Мотелу“, каже Стојан Станковић, овдашњи конобар, „а овако лошу посету гостију не памтим. Посетилаца имамо врло мало, неупоредиво мање него што је то било пре отварања ауто-пута. Бојим се да ће власник потпуно затворити мотел.“.
Сазнајемо од Стојана и да је раније у мотелу радило око четрдесет радника, некада и до педесет, а, од скора, само око двадесет. Сви запослени су из Џепа и оближњих села.
Његов колега, Горан Јовановић – Кика, је још одређенији: „Ауто-пут нам није донео напредак, већ назадовање, па и уништење. Угоститељство је много значило за народ овог краја. Од око двеста домаћинстава у Џепу, добар део је живео од угоститељских услуга, које више немамо коме да пружамо.“.
„Народ је због тога озлојеђен, криви власт за своје невоље. Нарочито су људи кивни на одлуку да се траса ауто-пута промени јер је прво било предвиђено да прође десном обалом Јужне Мораве, на којој се налази село Џеп и мотел. Ми овде немамо других делатности које би надоместиле мањак радних места који се појавио у угоститељству; пољопривреда и индустрија су овде слабо развијене.“
„Проблем је и у томе што на ауто-путу, од Ниша до границе, не постоји никакав мотел, од Ниша до испред Врања нема ни бензинске пумпе, а нема ни довољно најобичнијих одморишта. Сведоци смо случајева да аутомобилисти остају без горива на ауто-путу и свраћају у околна села по помоћ.“
„Спремам се, као и многи из овог краја, да окачим торбиче на раме, па у Београд, да тражим посао.“, не крије своје огорчење конобар Кика.
С друге стране старог магистралног пута налази се кафана „Орахов хлад“. Марица Станојковић, власница кафане, такође криви државу за недаће које су је снашле: „Раније смо имали осморо радника, а радили смо, у кафани, и супруг и ја. Сада немамо ни једног радника.“
„Отворили смо кафану пре петнаестак година и привукли муштерију. Проблеми су почели с мигрантском кризом. На паркингу испред кафане је постављен контролни пункт на коме су стално стојали полицајци и војници. Нико не воли да стаје аутомобилом поред контроле на путу, било какве.“
„Од када је отворен ауто-пут, нема војника и полицајаца, али нема ни гостију. Овде више готово нико не пролази. Ауто-пут много значи туристичким агенцијама које воде туристе на летовање у Грчку, а за нас представља пропаст.“
„Наш објекат није велики, па некако послујемо захваљујући сталним муштеријама, које нам једине и долазе. Међутим, за нашу децу нема посла. Отишли су да раде на изградњи путева код Шида.“
„Затражили смо помоћ од државе, чак и од председника Републике, али нико нам није помогао.“
У Грделичкој клисури, највећи угоститељски објекат је Мотел у Предејану. И овде се угоститељи жале.
„Промет у мотелу није тако лош, али, од отварања ауто-пута, јасно се уочава смањење промета, за 30 до 40 процената. Очекујемо почетак праве летње сезоне, па ћемо моћи да кажемо са сигурношћу колико ауто-пут утиче на наше пословање.“, каже Александар Стојиљковић, шеф сале.
„У нашем мотелу ради преко стотину радника, готово сви из Предејана и околине. Међутим, радници су већ почели да напуштају мотел; виде да се смањује обим посла.“
„Очекујемо да врло брзо почне и наплата путарине на наплатној рампи кроз коју се пролази када се долази до нашег мотела с ауто-пута. Бојимо се да ће нам то још више смањити промет.“
Тако се жале угоститељи из Грделичке клисуре, до скора на магистралном путу Београд – Ниш – Скопље – Солун, а сада на локалном путу који повезује околна села с Владичиним Ханом. Жалбе возача који немају где да наточе гориво и попију кафу на ауто-путу нисмо, овом приликом, саслушали. Биће и за то прилике.
Да ли је ауто-пут заиста наша развојна шанса?
Џеп, Предејане,јун 2019. године
Љубомир Костић
