У недавно покренутој едицији „Мала библиотека поезије”, као трећу књигу по реду, издавачка кућа ТАНЕСИ из Београда, објавила је нову песничку књигу Петра Цветковића (1939) под насловом „Поглед с трема” (Песме и посвете). Књига садржи тридесетак песама, како је иначе замишљена ова библиотека с невеликим бројем песама, чији је заштитни знак око соколово, налик трећем оку које је, како је Херделин наговештавао, даровано песницима и филозофима. Књига Петра Цветковића у конкуренцији за награду „Меша Селимовић” заузела је треће место.

Од прве песничке књиге – „Позориште” (1965) до ове најновије прошло је пола века. У којој мери сте се мењали, из књиге у књигу?

Рекао бих да се човек мења бар у мери у којој остаје исти, по чему се уосталом и препознаје. Вероватно се питање „мена” најпре може схватити као потрага за нечим што вам је у једном времену важно. Понекад вам тема одреди приступ, а интензитет доживљаја форму или нарацију. Свака књига, па и песма, наравно, носи свој разлог, који, опет, буди порив да се посегне за папиром. Можда се то може илустровати примером јединственог шпанског песника Лорке кога можете препознати и из времена када је ушао у надреалне воде. Читајући његове стихове из тог периода, иако сасвим неочекиване за њега, Лорка се препознаје и са прекоокеанске даљине, у полуаутоматском стиху.

У поднаслову нове књиге стоји: Песме и посвете. Да ли су посвете посвећене генерацијским друговима или песничким истомишљеницима?

Сасвим извесно, било да су посвећене генерацијским колегама, било „истомишљеницима”, како кажете, ове посвете упућују, пре свега, на једну врсту песничког разговора, тј. потребе за неким одговором, тоном, односом према песми, или, пак, једноставно зато што су се нашли пред сличном песничком загонетком.

Написали сте десетак песничких књига, нисте журили. Да ли је разлог томе – посебна одговорност према песми?

Десет књига песама свакако није мало, што значи да су се књиге појављивале отприлике на пет – шест година, иако тај ритам није увек био тако правилан. Ипак, иза поменутог броја књига стоје и четири избора, сваки допуњен и заокружен новим песмама, написаним у међувремену. Два су избора из свега оног што сам дотле објавио, први 2007, други, пет година касније, 2012, а онда два која везују две теме, један под насловом „Грчка лоза”, а други „Песме из аутобуса I и II”, којима је, разуме се, придодат поприличан број нових песама, насталих из сличног материјала. С друге стране, човек може написати мање или више књига, а то не мења много у одговорности према самом писању.

У новој књизи изједначавате човека и биљке. Сматрате да се човек често бахато понаша према биљкама?

Пре бих рекао да човек учи од њих и да не може без њих. Поред биљака човек се осећа лепо, боље дише, а прија му њихов мирис. Стога, без обзира на који начин им се обраћа и шта га води да се суочи, приближи или изједначи с њима, оне постају оквир у којем се језик боље и искреније осећа, будући да су оне његова најближа жива непатворена околина. На тај начин биљке су постале потпора човековог постојања, његове концентрације, па и воље. Да би све то осетио човек не мора да буде ботаничар. У сваком случају, оне су врста предмета, традиционалне теме без које песници не могу. Као да се нешто важно кондензује у њеној стабљици, блиско сваком од нас, преко које човек лакше прима оно што се догађа око њега, боље прати свет, па на крају, и себе самог.

За свог новог комшију кажете: „Некад човек, некад дрво”. Биљке су вам драже од људи?

Биљке су свима драге, не само мени. Из потребе стиха међутим, а и из љубави према њима, оне често постају стилске фигуре, попут метафоре. Даљи посао наставља језик. У намери да оживи творевину, он обично подиже предмет на степен поред самог аутора. Тако дрво неке воћке постаје човек, „комшија”, поготово ако му је калем – гранчица дошла из завичаја аутора, чиме му је већ напола удахнута душа. Тада то дрво лако преузима и следи оно човек чује и жели. Из тог разлога, па и с биолошког становишта, човек се свакако осећа боље испод нечег конкретног и истинитог, као што је дрво, шта год ту тражио, његове плодове, или само заштиту од сунчеве врелине.

Са симпатијама говорите и о имели, која је паразит?

У песми о имелама, саме имеле имају двоструку функцију, или како се то обично каже, лице и наличје. Уз њих, као какав емоционални додатак, и трећу. Е сад, шта је ту лице, а шта наличје, нисам баш сигуран. Тек оно што знамо о њима је да припадају породици паразита, као што су у исто време и лек. Моје „симпатије”, с друге стране, могле би више да се односе на оно треће: тренутак када оне у разговору два пријатеља постају нека врста лакмуса за оно што се догађа у, свакако, драматичним околностима на Студентском тргу, на самом истеку столећа, у време док се пуни Плато, као и сама улица и парк испод ње.

Како, у овом данашњем времену, када се гасе листови и часописи, успевате да одржите „Српски књижевни лист”, да ли вам помаже Министарство културе?

„Српски књижевни лист”, да се подсетимо, на том камену стоји од самог почетка, па ево ускоро ће бити деценија и по, што је само по себи оптерећење, не само за оне који раде у њему, него и за саме сараднике. Поготово ако се има на уму да је он по тиражу и штампарским трошковима најскупљи у рангу књижевне периодике. Министарство културе се понаша као и увек: више „о рук”, него свесно, с обавезом да обезбеди бар оне елементарне услове за живот и рад, ако не може више, као што би, ваљда, требало. Њему као да је свеједно штампа ли се лист на шапирографу, у педесет примерака, или у ротацији, са потребом да се нађе и на киосцима, како би бар донекле могао да испуни мисију због које постоји.