Umberto Eko u Italiji 1975. godine. Foto: Walter Mori/Mondadori Portfolio via Getty Images

Ime ruže i Fukoovo klatno, dva najpoznatija romana Umberta Eka, koji je preminuo u petak u 84. godini, otkrio sam na prvoj godini studija. Prodavac polovnih knjiga parkirao je svoj sto od plastičnog laminata pretrpan izloženim džepnjacima ispred univerzitetske biblioteke u kojoj sam radio, te sam mu prišao da bih pregledao njegovu robu, dokono podigavši Ekovo Ime ruže. Prodavca sam pitao ima li nešto borhesovski, a on je pokazao na knjigu u mojoj ruci: „Upravo je držiš, sinko.“ Potom je dodao: „Ali lično više volim ovu“ i pružio mi Fukoovo klatno. Nekako sam uspeo da odem kući s obe knjige u svom vlasništvu.

Ime ruže je nesumnjiva posveta velikom Borhesu. Objavljen 1980. godine i hvaljen u čitavom svetu, Eko svoj monaški krimić smešta u lavirint od biblioteke u benediktanskoj opatiji po imenu Aedificium, a u kojoj se nalazi izgubljeni drugi deo Aristotelove Poetike (deo o komediji). Čuvaju ga jedine dve osobe koje znaju da se kreću po njoj — njen bibliotekar, Horhe od Burgosa, i njegov asistent.

Za razliku od Borhesa, Eko nije bio genijalni bibliotekar već proslavljeni semiotičar — „najvažniji predstavnika semiotike od smrti Rolanda Barta“, napisao je recenzent u Njujork Tajmsu 1983. godine. Eko se tek u Fukoovom klatnu, svom drugom romanu, razmahao svojim znanjem o semiotici. U njemu troje ne mnogo bitnih urednika jedne ne mnogo bitne izdavačke kuće odlučuju da skroje sopstvenu teoriju zavere (nazivaju je „Planom“) i usput se upletu u prave zavereničke planove tajnih društava za vladavinu svetom. Internet je stvoren za knjige kao što je ova: prvi pasus je na neprevedenom hebrejskom. U knjizi imate izukrštane reference na Vitezove Templare, Bogumile, teluričke struje i Mikija Mausa. Entoni Barždis tvrdio je da joj je potreban indeks. Salman Rušdi ju je nazvao „prozom o stvaranju bezvredne proze koja se potom svesno pretvara u tu istu bezvrednu prozu.“ Eko ju je zvao trilerom. Za mene je bila uzbudljiva, ali ne toliko zbog zapleta koliko zbog potrage za njenim ezoteričnim referencama.

Fukoovo klatno je pokazalo i koliko smešna erudicija ume da bude. Za zaplet je ključan kompjuterski program koji nasumično kombinuje tekst ubačen u njega, stvarajući neverovatne nove narativne tokove: junaci mešaju odlomke iz Kabale i automobilskog priručnika, a rezultat je da pogonska osovina automobila postaje savremeno Drvo života (čiji se crtež pojavljuje na uvodnim stranicama knjige). Pitam se je li ova ideja nastala tokom jednog od dugih noćnih izlazaka sa njegovim studentima, što mu je bio omiljeni običaj. Koliko je velikih književnih ideja u stvari nastalo tokom sličnih pijanih noći?

Nedugo nakon što sam pročitao Fukoovo klatno, na engleskom je izašao njegov peti roman: Tajanstveni plamen kraljice Loane. Bukvalno sam ga se dokopao iste nedelje kad je trebalo da diplomiram, ali ga nikad nisam završio. Pošto više nisam bio student, želeo sam da se što više udaljim od udobnosti akademskog života, za koji se prilično vezivalo Ekovo zanimanje za semiotiku i značenje, i preselim u Njujork, gde ljudi svakodnevno žive u umereno ekstravagantnom simbolizmu.

Ali Eko je ostavio traga na meni. Nikad ne preskočim nepoznatu referencu, već njeno značenje tražim u toku čitanja. Naravno, danas je sa Vikipedijom to mnogo lakše. Ne iznenađuje zato da se i sam pisac zanimao za ovaj sajt, pišući u svojoj redovnoj kolumni za italijanski časopis L’Espresso o potrebi da se sačuva integritet Vikipedije nakon što je njegova sopstvena odrednica bila ispunjena lažnim informacijama. „Kolektivna kontrola može biti garancija da će činjenice kao što je smrt Napoleona uvek biti tačne“, napisao je on, „ali to umanjuje njenu sposobnost da od laži i glasina zaštiti moju sopstvenu odrednicu.“

A onda je prošle godine Eko iznenada i neočekivano ponovo ušao u moj život kada je politički urednik Slejta Džamel Bui, napisavši članak pod naslovom „Donald Tramp je fašista„, citirao Ekov esej iz 1995. godine objavljen u Njujork rivju of buks, „Ur-Fašizam„, kako bi potkrepio svoju tvrdnju. Eko, Musolinijev pristalica u detinjstvu, sarkastično se priseća svog detinjeg ponosa kad je osvojio prvu nagrada na takmičenju u pisanju sastava: „Elaborirao sam popriličnim retoričkim umećem na temu: ‘Treba li da umremo za slavu Musolinija i besmrtnu sudbinu Italije?’ Moj odgovor bio je pozitivan. Bio sam pametan dečak.“ Eko je veći deo svog života proveo pobijajući taj argument, a u „Ur-Fašizmu“ upozorava na 14 znakova fašističke ideologije, među koje spadaju Kult tradicije i ličnosti, Opsesija zaverama neprijatelja i Prezir prema slabašnima. Ova lista praktično je već spremna za štikliranje, a Bui ubedljivo tvrdi da Donald Tramp zadovoljava pola od tih 14 tačaka. Članak je postao viralan, a Eko se odjednom vratio u moj fid, iskorišćen za dokazivanje da jedan od najozloglašenijih predsedničkih kandidata u američkoj istoriji nije ništa bolji od Musolinija ili čak Hitlera.

Pročitajte i: „Spisateljica Jasna Žmak za VICE: Nedostaje nam autovanih autora i autorki“

Izgubivši Eka, ne samo da smo izgubili Borhesovog naslednika (a na vidiku još nemamo Ekovog), već i um koji je oblikovan starijim načinom učenja: starovremenim istraživanjem i metodama katalogizacije. Te alatke danas uzimamo zdravo za gotovo jer su nam nadohvat ruke, ali lično osećam veliko strahopoštovanje prema nekom kao što je Eko, koji je znao da kopa duboko i bez njih. Voleo bih da sam bio njegov student. Jedna od njegovih najranijih knjiga, Kako napisati tezu, prevedena je na engleski tek prošle godine. Kritičar Hua Hsu, koji piše za Njujorker, istakao je neke njene anahrone savete, kao što su korišćenje rokovnika za vođenje evidencije o izvorima, ali čak i on priznaje da je Ekov značaj bio veći od davanje korisnih, mada zastarelih smernica. „Knjiga Kako napisati tezu„, piše on, „ne govori samo o ispunjavanju zahteva za sticanjem titule. Ona govori i o sučeljavanju različitosti… i skromnom mirenju sa ‘svešću o tome da svako može da nas nauči nečemu’. Ona zagovara neku vrstu samoostvarenja, vere u integritet sopstvenog glasa… i shvatanje sebe dovoljno ozbiljno da potražite nepoznati i potencijalno osvešćujući tip mentorstva.“

Možda bi mi knjiga Kako napisati tezu bila korisnija tokom studija umesto njegovih debelih proznih dela, ali upravo sam u njima pronašao neočekivanog profesora, spremnog da mi ponudi enciklopediju pravo iz svog mozga kako bi mi pomogao da počnem da sastavljam svoju, i da pronalazim zadovoljstvo i poeziju u odrednicama koje budem uvrštavao. „Miki Maus može da bude jednako savršen kao japanski haiku“, izjavio je jednom Eko. Meni i mnogim drugima on će nedostajati da bi nam pokazao kako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu