У Пи­о­нир­ском пар­ку пр­ска­ли­це за на­вод­ња­ва­ње ју­че ни­су ра­ди­ле, ни­ко ни­је пе­вао се­ре­на­ду под про­зо­ри­ма ше­фа др­жа­ве, а обли­жње игра­ли­ште би­ло је пу­но де­це. На­из­глед, са­свим оби­чан дан у цен­тру гра­да. Не­где око по­дне­ва ти­ши­ну па­ра звук си­ре­не ко­ју пре­но­си ме­га­фон, уз по­ру­ке упу­ће­не пред­сед­ни­ку Алек­сан­дру Ву­чи­ћу. Тра­же­ћи пред­став­ни­ке опо­зи­ци­је, упу­ти­ли смо се ка пла­тоу из­ме­ђу Ста­рог дво­ра и пред­сед­ни­штва. На на­ше из­не­на­ђе­ње, та­мо нас до­че­ку­је де­се­так сре­до­веч­них рад­ни­ка не­ка­да­шње Ин­ду­стри­је ко­тр­ља­ју­ћих ле­жа­је­ва (ИКЛ), ко­ји од­мах за­по­чи­њу сво­ју при­чу. Ба­рем на­крат­ко, пре­у­зи­ма­ју глав­ну уло­гу у про­те­сти­ма ис­пред пред­сед­ни­штва. Го­ди­на­ма из­ла­зе на ули­цу тра­же­ћи исто: ис­пла­ту за­о­ста­лих за­ра­да од 2001. го­ди­не, по­ве­зи­ва­ње рад­ног ста­жа и вра­ћа­ње имо­ви­не ИКЛ бив­шим за­по­сле­ни­ма. Све то, ка­ко твр­де, суд им је до­де­лио, а власт дав­но обе­ћа­ла.

Пе­де­се­так ме­та­ра да­ље, ак­ти­ви­сти Стран­ке сло­бо­де и прав­де Дра­га­на Ђи­ла­са и По­кре­та за пре­о­крет Јан­ка Ве­се­ли­но­ви­ћа че­ка­ли су „при­мо­пре­да­ју ду­жно­сти”. Сва­ка 24 са­та сме­њу­ју се ор­га­ни­за­ци­је де­ла опо­зи­ци­је ко­је де­жу­ра­ју у та­ко­зва­ној сло­бод­ној зо­ни, про­сто­ру ко­ји за­у­зи­ма бе­ли ша­тор око ко­јег су ра­ши­ре­ни пла­ка­ти, за­ста­ва Ср­би­је и фо­то­гра­фи­је с про­те­ста. Од пред­сед­ни­штва их де­ли ни­ска ме­тал­на огра­да. Сва­ког да­на око 13 ча­со­ва де­жур­ство пре­у­зи­ма дру­га ор­га­ни­за­ци­ја, а ју­че је био ред на сту­дент­ска удру­же­ња ко­ја, ка­ко твр­де, ор­га­ни­зу­ју су­бот­ње улич­не шет­ње.

Иако су ње­го­ви ак­ти­ви­сти де­жу­ра­ли ис­пред ша­то­ра, Дра­га­на Ђи­ла­са ју­че ни­смо за­те­кли у „сло­бод­ној зо­ни”. Јан­ко Ве­се­ли­но­вић, ли­дер ПзП-а, ка­же да се по­ли­тич­ки ли­де­ри, као и ак­ти­ви­сти стра­на­ка, пе­ри­о­дич­но сме­њу­ју. На­кон ви­ше од 20 са­ти де­жур­ства при­ме­ћу­је се умор на ли­ци­ма мно­гих. Ипак, по­ру­чу­ју, би­ће ту до ис­пу­ње­ња зах­те­ва. „Тра­жи­мо ус­по­ста­вља­ње усло­ва за по­ште­не из­бо­ре и сло­бод­не ме­ди­је. По­тре­бан је ди­ја­лог јер ни­смо не­при­ја­те­љи уко­ли­ко смо по­ли­тич­ки про­тив­ни­ци. На овом ме­сту же­ли­мо да по­кре­не­мо рас­пра­ву ко­ја би тре­ба­ло да бу­де во­ђе­на у уста­но­ва­ма, на јав­ном сер­ви­су и у дру­гим ме­ди­ји­ма, али во­ди се ис­под овог ша­то­ра”, из­ја­вио је Ве­се­ли­но­вић, за­хва­љу­ју­ћи на­шој еки­пи што је до­шла.

„Но­во­сти углав­ном об­ја­вљу­је­мо пре­ко дру­штве­них мре­жа. Пра­ти нас не­ко­ли­ко те­ле­ви­зи­ја, али ни­сам при­ме­тио да је РТС ме­ђу њи­ма. Мо­жда за­то што се Днев­ник 2 еми­ту­је у исто вре­ме као и наш Днев­ник сло­бод­не Ср­би­је”, про­ко­мен­та­ри­сао је наш са­го­вор­ник. У то вре­ме, бе­ли ша­тор, ме­сто де­жур­ства опо­зи­ци­о­них по­ли­ти­ча­ра, при­вре­ме­но је пре­тво­рен у сту­дио ТВ Ша­бац. Сни­ма­на је еми­си­ји чи­ји је је­дан од го­сти­ју био и про­фе­сор Че­до­мир Чу­пић. За наш лист ка­же да је ве­о­ма ва­жно да пред­сед­ник Ву­чић схва­ти да ово ни­је про­тест стра­на­ка, већ пре све­га гра­ђа­на и удру­же­ња ко­је су од­ре­ђе­не пар­ти­је по­др­жа­ле. „Пред­сед­ник је од­био про­шли зах­тев, да под­не­се остав­ку, а са­да је пред ње­га ста­вљен но­ви – да обез­бе­ди ди­ја­лог. Пре све­га, о усло­ви­ма за фер из­бо­ре, као и с ра­дом РЕМ-а. Те­ле­ви­зи­је са на­ци­о­нал­ном фре­квен­ци­јом на­ла­зе се у пот­пу­ном мра­ку, а њи­хо­ва сло­бо­да је­дан је од пред­у­сло­ва за сло­бод­не из­бо­ре”, про­ко­мен­та­ри­сао је Чу­пић.

Не­ка­да­шњи по­ли­тич­ки ази­лант у Фран­цу­ској, а са­да пот­пред­сед­ник Стран­ке сло­бо­де и прав­де Де­јан Бу­ла­то­вић до­да­је да гра­ђа­не нај­ви­ше за­ни­ма да ли ће ус­пе­ти у зах­те­ви­ма и ка­кви су им бу­ду­ћи пла­но­ви. „Ов­де смо због гра­ђа­на, а они­ма ко­ји нам при­ла­зе с ре­зер­вом об­ја­шња­ва­мо да не же­ли­мо да ру­ши­мо Устав и др­жав­ни по­ре­дак, већ све су­прот­но”, ка­же Бу­ла­то­вић, ко­ји је де­ве­де­се­тих био под­врг­нут по­ли­циј­ској тор­ту­ри на­кон што је на про­те­сту но­сио лут­ку с Ми­ло­ше­ви­ће­вим ли­ком у за­твор­ском оде­лу. На­гла­ша­ва: „Уве­рен сам да ће до­ћи до по­ма­ка, али са­мо ако бу­де­мо ис­трај­ни.” Да је ис­трај­ност вр­ли­на упор­них, мо­гу да на­у­че и од бив­ших рад­ни­ка ИКЛ-а, чи­ји про­тест „про­сла­вља” пу­но­лет­ство, а с ко­ји­ма су ју­че, на­крат­ко, по­де­ли­ли „сло­бод­ну зо­ну”. Па­ра­докс је, мо­жда, у то­ме што са­да на истом ме­сту про­те­сту­ју љу­ди ко­ји су без за­ра­да оста­ли у вре­ме ка­да су не­ки ста­нов­ни­ци „сло­бод­не зо­не” би­ли на вла­сти.