Одбрана Јовице Станишића, оптуженог за злочине у Хрватској и БиХ, тврдила је данас пред хашким судом да Станишић 1991. није имао утицај на високе официре и војне операције ЈНА у Хрватској, док је сведок Александар Васиљевић изјавио да о таквом утицају није био обавештен. „Нисам имао информације о таквом утицају”, рекао је пензионисани генерал Васиљевић (80), који је тада био начелник Управе за безбедност ЈНА.
Васиљевић је изјавио да ни тадашњи председник Србије Слободан Милошевић „није имао контролу” над врхом ЈНА, односно министром одбране Вељком Кадијевићем и његовим сарадницима.
Сведок је, међутим, остао при исказу да је Станишић, у то време помоћник начелника Службе државне безбедности (СДБ) Србије, на јесен 1991. одлазио на ратишта у Источној Славонији и састајао се, насамо, с командантом Прве војне области ЈНА Животом Панићем.
С друге стране, Васиљевић је током унакрсног испитивања прихватио сугестију Станишићевог браниоца Вејна Џордаша да Станишић на састанку у Вуковару почетком 1992. „није кандидовао ни именовао” припаднике МУП Србије који су били постављени за команданте тамошње Територијалне одбране.
„Ако их је неко кандидовао, онда је то био Радован Стојичић Баџа, јер су то били људи из Ресора јавне безбедности (РЈБ) МУП Србије, а не СДБ”, казао је Васиљевић. Стојичић, који је био заменик начелника РЈБ МУП Србије, 1991-92. је командовао ТО у САО Славонија, Барања и западни Срем (СБЗС).
Ту Територијалну одбрану, „за коју су били задужени Стојичић и председник СБЗС Горан Хаџић”, Васиљевић је, међутим, назвао „пара-територијалном одбраном”, тврдећи да она није била под командом ЈНА, за разлику од територијалаца који су на ратиште били упућени из Србије, по одлуци Председништва СФРЈ.
У Стојичићевој ТО постојале су и паравојне јединице попут „Леве суподерице”, навео је Васиљевић. Припадници „Леве суподерице” осуђени су, много касније, за стрељање око 200 хрватских заробљеника на фарми Овчара код Вуковара у новембру 1991.
Васиљевић је сугерисао и да је јединица Жељка Ражнатовића-Аркана била део Стојичићеве „пара-ТО” у Источној Славонији, наводећи да о њеном укључењу у дејства ЈНА нису постојала писана наређења официра ЈНА. „У наређењима команданта Новосадског корпуса Андрије Биорчевића нигде нема Аркана. То значи да је му је командовао неко други”, рекао је сведок.
Васиљевић је тврдио да је Радмило Богдановић – који је до марта 1991. био министар унутрашњих послова Србије, а потом шеф скупштинског одбора за Србе ван Србије – у једном интервјуу изјавио да „има ауторитет који може контролисати Аркана”, да је „Аркан под његовом јурисдикцијом” и „да ће га дисциплиновати”.
„На једном састанку у октобру 1991. ја сам поставио питање чији је Аркан и ко му командује. Тадашњи начелник СДБ Србије Зоран Јанаћковић рекао је да Аркан није у МУП Србије, а министар унутрашњих послова Зоран Соколовић рекао је и да не зна ко је Аркан. Ја сам им онда рекао да на следећи састанак позову Јовицу Станишића, па нека им он објасни ко је Аркан”, испричао је Васиљевић.
(Фотодокументација „Политика”)
Сведок је наставио да је „Јанаћковић казао да иза Аркана стоји неко из Владе Србије, а ја сам закључио да је то Радмило Богдановић”. Пре тог састанка у Министарству одбране Србије, Васиљевићу је, како је рекао, тражено да оружје остави на улазу у зграду. „Ја сам питао: ‘А како вам Аркан улази наоружан?’, а они су ми рекли: ‘Па, нисте ви Аркан’“, описао је генерал.
На сугестију Станишићеве одбране, Васиљевић је Радмила Богдановића означио и као главног човека „из сенке” који је, преко Михаља Кертеса, водио наоружавање Срба у Источној Славонији.
Станишић (68), који је од 1992. био шеф СДБ Србије, и оперативац те службе Франко Симатовић Френки оптужени су за прогон, убиства, депортацију и присилно премештање Хрвата и Муслимана у Хрватској и БиХ, 1991-95.
Према оптужници, они су формирали, обучавали, наоружавали и логистички снабдевали српске паравојне снаге, познате као „црвене беретке”, које су у Хрватској и БиХ починиле злочине.
Формација Ражнатовића-Аркана, одговорна за бројна злодела над хрватским и муслиманским цивилима, по оптужници је тада била у саставу СДБ Србије и под Станишићевом и Симатовићевом контролом. Генерал Васиљевић на суђењу Станишићу и Симатовићу сведочи по обавезујућем налогу суда, посредством видео везе из Београда.
Ни данашњем заседању у судници у Хагу није присуствовао ниједан оптужени. Првооптужени Станишић је дуже од годину дана на привременој слободи у Србији због хроничне болести. Разлог због којег другооптужени Симатовић није био у судници није откривен током отвореног дела заседања. Станишића и Симатовића ухапсиле су и у Хаг изручиле власти Србије на пролеће 2003. непосредно после убиства српског премијера Зорана Ђинђића.
После првог суђења, које је после једног неуспелог покушаја почело 2009. првостепено веће Хашког трибунала ослободило је 29. маја 2013. Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.
Међутим, апелационо веће Трибунала усвојило је 15. децембра 2015. кључне основе жалбе коју је на ту пресуду уложило Тужилаштво. Поништило је ослобађајућу пресуду и наложило да процес буде поновљен.
Злочини за које су оптужени Станишић и Симатовић почињени су, како тврде тужиоци, током спровођења удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ било трајно и насилно уклањање Хрвата и Муслимана са великих делова територија Хрватске и БиХ, ради остваривања српске доминације. На челу злочиначког удружења био је, по тужиоцима, тадашњи председник Србије Слободан Милошевић.
Поновљено суђење Станишићу и Симатовићу, које је почело 13. јуна 2017, последњи је хашки процес у којем се утврђује да ли су за злочине у Хрватској и БиХ одговорни званичници Србије. Пред Хашким трибуналом ниједан државни званичник Србије није био осуђен за те злочине, јавља Бета.
