Петар Петровић (45), кустос у Народном музеју у Београду, писац је књиге „Системски каталог дела Павла Јовановића”, прича о животу и раду Павла Паје Јовановића (1859–1957), једног од највећих српских сликара свих времена, који је био изразит представник академског реализма.
Шта је Павле најчешће сликао?
Његова дела била су завидна и по броју и по квалитету. Посебно са темама из народног живота и она која су носила печат историјске тематике. Са таквим ставом имао је снажан утицај на укупно ликовно образовање, културу и родољубље.
Уз кога је одрастао?
Рођен је у Вршцу као први син Стевана Јовановића, фотографа, и Ернестине, рођене Деот, француског порекла, која је прерано умрла. Отац се потом оженио Маријом Понти па је Павле имао петоро браће и једну сестру.
Кад је почео да слика?
Чинио је то као врло млад, у четрнаестој години, у тајности, копирајући црквене слике! Кад је виђен његов таленат, добио је прву наруџбину. Израдио је цртеж за рељеф на црквеним звонима која су, потом, израђена у Бечу!
Где се школовао?
Захваљујући значајним похвалама, добио је могућност да се упише на сликарску академију у Бечу. Претходно је морао да заврши гимназију и школу сликања, па је студије завршио за три године и, потом, мајсторску класу код Леополда Карла Милера!
Кад су му стигла признања?
Већ 1882, у његовој 23. години, кад је за слику „Рањени Црногорац” добио Царску стипендију. Потом су следила и данас чувена дела као што су „Мачевање”, „Гуслар”, „Кићење невесте”, „У заседи”, „Арбанас”, „Арнаут с чибуком”, „Издајица”… Ове слике су га прославиле у целом свету! У то време је закључио десетогодишњи уговор са чувеним галеристом Валисом за галерију „Френч” у Лондону!
Како је тада живео?
Боље него икад раније. Није био шкртица, али ни расипник. Кад се потпуно ослободио финансијских брига одлазио је на дуга, далека и скупа путовања по северној Африци. Био је у Мароку, Египту, па у Грчкој, Турској, Италији, Шпанији, а са пријатељем руским сликаром Францом Рубоом боравио је шест месеци на Кавказу! Потом је из Лондона дошао у Минхен, па у Париз и затим се вратио у Беч, у којем је најдуже живео.
Какав углед је имао код народа…
Огроман, као сад Новак Ђоковић! Срби су се поносили својим младим уметником. Малтене свака српска кућа је имала неку његову олеографију или неку другу репродукцију с темом из српске историје или нешто из народног живота и рада!
…а како је реаговала власт?
Била је захвална што је Павле по свету преносио и славио не само себе већ и историју и културу српског народа. Већ 1884, у 25. години, изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а потом је 1888. изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Међутим, свечано проглашење је обављено тек четири године касније!
Које су Павлове историјске композиције?
То је све оно што је сликао од 1895. године. Тада је добио две значајне поруџбине: „Сеоба Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем” и „Вршачки триптихон”. Павле се о свему договорио са патријархом Георгијем Бранковићем. Користио је све изворе како би што верније и до детаља представио време и ликове. На крају, после десет месеци рада, Павле је био задовољан својим радом, али не и патријарх, због примедби политичког карактера, па слика није изложена на Миленијумској изложби у Будимпешти! Слика „Сеоба Срба” урађена је у четири верзије.
А шта је у том стилу још сликао?
„Битку у Теутобуршкој шуми” по поруџбини из Беча, за коју је добио награду бечке академије, а касније и награду на Светској изложби у Сент Луису. Али и „Таковски устанак” по поруџбини краља Милана Обреновића. Ова слика се налази у Народном музеју у Београду и више пута је репродукована, па је у свести народа урезана као аутентични приказ тог догађаја!
Шта је радио на црногорском двору?
На позив краља Николе насликао је један од својих најуспелијих портрета Милице, затим престолонаследника Данила и краља Николе. У то време боравио је и у Америци, где је сликао чувени портрет Михајла Пупина, али није стигао да наслика и Теслин портрет. У Бечу је више пута сликао цара Фрању Јосифа за разне установе аустријске монархије.
Којим мотивима је посветио највише пажње?
Женама! Сликање жена за Пају је увек значило сликање лепоте. Он никад није желео да их види ружне и старе. Поштовао је тај став чак и кад се радило о не баш лепим женама. Многи су га критиковали због тога, али он је у том случају остао веран својој животној мудрости: „Вештина је наћи лепоту!”
Кад је Павле себи нашао лепоту…
Кад је почео Први светски рат преселио се у Женеву. Ту је, као и увек, живео од сликања портрета познатих богатих људи. И за промену одлучио је да се ожени младом Бечлијком Хермином Муни Даубер. Венчали су се 27. марта 1917. у Будимпешти. Муни је била кћи настојника куће у којој је Павле имао атеље у Бечу, а и била је његов дугогодишњи модел. Прелепа млада жена била је његово надахнуће и муза коју је овековечио на многобројним портретима. Била му је потпуно одана и посвећена до краја његовог живота!
…а кад је први пут дошао у Београд?
Било је то 1893. због двоструког признања: чланства у Српској краљевској академији и одликовања које му је дао краљ Александар Обреновић. Тада је приредио и своју прву изложбу у Београду. Утиске о свом првом сусрету са градом за који ће остати везан заувек описао је следећим речима: „За мало досаде на граници, прегледа царине и пасоша богато сам награђен кад је воз са грмљавином протутњао савски мост, а Београд се појавио у зраку јутарњег сунца као златом обасут!”
Могуће је да ће се за нека Павлова дела тек сазнати!
Павле Јовановић је умро 30. новембра 1957. у Бечу. Урна са пепелом, као што је желео, пренета је у Београд. Кустос Петар Петровић је у књизи „Системски каталог дела Павла Јовановића”, у којој је обрађено 1099 дела, претпоставља да постоје и дела за која ће се тек сазнати. Наиме, на светским аукцијама често се појави власник неке слике Павла Јовановића која није уписана у каталог.Фото Анђелко Васиљевић
