Још од када се Беба Лончар провозала улицама Београда у прослављеном филму „Љубав и мода” (на „ламбрети”, не на „веспи” како сви мисле), чувено моторче је освојило срца и наших сународника. „Веспа”, као „уметничко дело” послератне Италије, била је више од превоза јер је спасавала малог човека беде, коју је носило то доба.

Популарност није изгубила ни данас. Највише захваљујући ентузијастима, мајсторима рестаурације који отимају од пропадања скутере старе шест-седам деценија, а један од њих је Давор Шушак. Рођеног Сплићанина, Србина по пореклу, талас избеглица довео је у Београд. Одрастање крај оца, који се свакога дана враћао кући на моторчету, учинило га је заљубљеником у мотористику.

– Једва сам чекао да стигне са посла и провоза ме по уским уличицама, крај мора, на риви, где нам је била кућа, а касније и мој сервис. Прва, тајна „брзинска” такмичења, са 12 година, била су на траси тек започете Јадранске магистрале, са „томос двобрзинцима – сајлашима”, присећа се Шушак.

Професор, Италијан, научио је у техничкој школи нашег саговорника основама механике, али и упорности да све може да се поправи. Касније само четири бода недостајала су му за упис на машински факултет и одредили су му живот уз мотоцикле. Поправљао их је у својој соби, крај кревета на склапање, који је и осмислио, како би имао места за алат и рад, провлачећи се кроз кухињу и ходник. Када је мајка изгубила стрпљење, у гаражи изнајмљеној од католичког свештеника направио је прву радионицу. Убрзо, таленат је доказао као овлашћени сервисер „јаве” и „ем-зеа”, уз бројне патенте за те мотоцикле (решења гепека и издува).

Љубав према „веспи” резултирала је месецима обуке у Италији, где је „освајао” фабричке лиценце (знања) за све моделе. Рат у СФРЈ га је затекао у првим рестаурацијама примерака из педесетих година, који су касније нестали. У Београду је већ 25 година и до сада је рестаурирао око 50 „веспи”. Спреман је да трага и по месец дана, само за никлованим подлошкама на пример, које на крају набави по баснословним ценама из Швајцарске.

Прави алате за изливање делова од сличних, или истих материјала. Каже да су „веспе” олдтајмери израђени од „декапираних” јаких лимова и да мало лимара зна да их ради. Сваки погрешан ударац чекићем тешко се исправља. Каже да су му право признање лиценце за ране моделе из педесетих и шездесетих година. Али још више и упознавање са Леардијем и Наторијем, стручњацима „Пјађа” који су и основали читав сектор за производњу и каталогизацију олдтајмер делова, као помоћ рестаураторима широм света. Истиче да је потрага за деловима мука, јер такав пројекат, често, траје по годину и више дана, што обезвређује сваку зараду. На Западу рестаурација „веспе” кошта и по 5.000 евра, без трошкова потраге за деловима. Код нас неколико пута мање, што подводи читав посао у домен љубави и зимског хобија. На питање ко су људи којима рестаурира старе „веспе”, мисли да већина покушава да сачува успомене.

Један је, на пример, дао завет, да ће поново провозати очеву „веспу”, пола века стару, улицама Београда, у знак сећање на родитеље. Има познатих музичара, политичара, глумаца (Небојша Глоговац), али и обичних људи, који гаје љубав према легендарном скутеру. Мало је младих мајстора заинтересованих за вештине рестаурације, јер скутере је често налазио по амбарима, шупама, ђубриштима, затрпане и допола распаднуте.

Углавном, док кошава завија, Давор и његов помоћник Милан, стрпљиво, и ове зиме, склапају делиће, често, трулог мозаика, док не стигне пролеће и сезона савремених мотоцикала, такође жељних пажње, испред сервиса. Каже да је више пута размишљао да напусти мукотрпан посао рестаурације, али није:

– Како да окренем леђа нечијим успоменама – искрен је Шишак.