„Волим и ја вас”, одвратио је обожаваоцима Доналд Трамп, подсетивши на Слободана Милошевића, који је изговорио те речи на контрамитингу у Београду. Вероватног републиканског кандидата за председника Америке, овде ипак не пореде са Слобом, већ најчешће са Војиславом Шешељем.
Није немогуће да је деведесетих година међу Шешељевим гласачима, осим убеђених националиста, било и оних који су га, као и опозиција, сматрали за агресивног кловна, с тим што су ови први веровали да ће војвода „растурити систем”. Многи су се, истина, осећали угрожено због распада земље и сиромаштва и чинило им се да тадашње елите не разумеју њихове муке.
Можда су рачунали да ће Шешељ, који је подилазио њиховим страховима, натерати елите да их слушају. Шешељеве присталице су се уз то и веселиле слушајући вулгарно вређање њиховог лидера на рачун естаблишмента. Ретки су се можда потајно надали да неће испунити баш све што обећава.
Слично томе, судећи по истраживањима, резонује поприличан број оних који подржавају Трампа. Иако им се земља није распала, бесни су што више не живе у нацији где је свака генерација имућнија од претходне. Неки од њих су убеђени ксенофоби и желе председника који би им дозволио да такви буду и у јавности. Као што су то многи једва дочекали у Србији.
Друга група Трампових обожаватеља каже за „Гардијан” како само желе да униште систем, који је већ толико наопак да би га, надају се, кловн попут Трампа довео до апсурда и нехотице га срушио. Опасна је то коцка јер, према неким историјским анализама, делимично захваљујући томе власти се домогао још један екстремни лидер кога су потцењивачки сматрали „кловном”. То је био – Хитлер.
Америка је упала у изборну кампању налик српској. Размењују се вулгарности и личне увреде не много блаже од оних о опосумима и звечаркама, премерава се величина полних органа, сексистичке опаске се натрљавају на нос. Додуше, Трамп је, ношен масама, све ближи кандидатури упркос вољи врха његове странке.
У Србији се, рецимо, сумња да власт користи ријалити програме да заглупи грађане, док у САД јунак ријалити програма Трамп користи све трикове које је научио да би надвладао и противничку и сопствену партију. И све то на радост „обичног малог човека”, чија се љутња не може одбацити као неоправдана.
Борба против елите сопствене странке је победоносним учинила и идеолошки сасвим различитог Џеремија Корбина, сада вођу британских лабуриста.
Нешто од тога као да разуме и Александар Вучић. Томиславу Николићу се приписује да је унутрашња опозиција власти, али премијер је тај који се отворено поставља као човек који је често у сукобу и са својом странком, недовољно спремном за брзе промене. И томе може захвалити за део рејтинга који ужива.
