„Америка никада није престала да буде велика”, један је од слогана Хилари Клинтон у кампањи за председничке изборе у Сједињеним Државама. Кампањи која се с временом уобличила у један од најгорих избора икада: између агресивног мултимилионера, расисте и човека који нема никаквог политичког искуства нити стварног интереса за међународне односе, и америчке државне секретарке која је била задужена за америчку међународну политику у доба када се урушио светски поредак, која је лагала у вези са Либијом и у вези са садржином својих мејлова; која је била газдарица једне од најнеискренијих и најсебичнијих Белих кућа у скоријој историји САД.
Хилари, у праву си када кажеш да Сједињене Државе никада нису престале да буду велике. Међутим, што се мене тиче, питање је када смо и како почели да схватамо да су исконски амерички морал, религиозне, економске и породичне вредности те којима би требало да наставимо да се дивимо, а да то није случај с политичким вредностима, које су биле на врху листе америчких извозних производа скоро педесет година.
У периоду после Другог светског рата, САД су уложиле огроман напор како би шириле америчке вредности, посебно у сломљеној Немачкој и девастираном Јапану, последично и у покушају да спрече даљи развој комунизма широм света. Чак и у Бушово време већина Американаца је сматрала да су инвазије на Авганистан и Ирак добре идеје, као што је то и покушај да се према америчким стандардима преправе закони и институције у тим земљама.
Али, угледни магазин „Poll in Atlantic” недавно је открио да Американци данас имају лоше мишљење о вредностима које негује њихова земља, верујући да су исте у опадању. Наиме, Американци мисле да су породичне, моралне и религиозне вредности, које је готово немогуће извести негде и тамо их једноставно успоставити, оно што је највредније, док се политичке вредности у односу на њих слабо котирају. Они, као и већина нас, верују да су владајуће елите корумпиране, да им недостају лидери снажног морала и да новац влада политичким системом у којем живе.
Линда Чокер, британска министарка за прекоокеански развој, питала ме је 1993. да ли бих отишао у Малави како бих председнику Банди, кога сам познавао, сугерисао да сиђе са власти и уведе демократичнији облик владавине (шифровано име за демократију вестминстерског типа). Поступио сам тако упркос томе што сам унапред проценио да то неће изаћи на добро. Годину дана касније њега није више било, а Малави је потонуо – од стабилне и релативно беневолентне аутократије претворио се у економску и политичку мочвару.
Тако је то бивало са утицајем Сједињених Држава од краја хладног рата па на овамо. Од Кореје преко Вијетнама до Централне Америке, па потом Ирака и Авганистана, САД су користиле своју војну премоћ како би куповале поштовање које су сматрале неопходним ресурсом у процесу наметања моралних стандарда широм света и како би осигурале своју позицију и заиста одиграле улогу онако како су веровале да свет то очекује.
Џозеф Нај млађи, који је прошлог месеца посетио Београд учествујући на форуму који је организовао Вук Јеремић, још касних осамдесетих сковао је термин „мека моћ” – мислећи на могућност једне земље да убеди друге да поступе по њеним жељама без употребе силе или принуде. Нај заступа став да је успешним државама подједнако потребна и тврда и мека моћ – умеће да неког принудите и да без присиле уобличите његове дугорочне ставове и стремљења. Сједињене Државе и њихови савезници могу да доминирају другима, али би требало такође да се напрегну и покушају да то учине путем „меке моћи”, да помажу компанијама, фондацијама, универзитетима, црквама и другим институцијама цивилног друштва неке земље.
Конфликтан и корумпиран политички систем Сједињених Држава никако не може бити модел за остатак света. Сасвим је могуће да се и људи и владе диве исконским америчким моралним вредностима, док се, истовремено, опиру њеној међународној политици. Као што би то Нај рекао, сигурност САД више зависи од придобијања умова и срца него од добијања ратова.
Да закључим једном подесном мада, можда, неугодном опсервацијом. Из многобројних истраживања познато нам је да већина Американаца подржава употребу дронова у иностранству, тамо где ЦИА убија наводне „милитанте” без икакве транспарентности или претходног правног процеса, некад чак и без знања тачних идентитета оних који су мете. То је несвакидашња моћ коју америчке владајуће елите истичу: моћ да убијете било кога на основу процене неколико људи у Вашингтону.
Фундаментална контрадикција у моралном ставу америчке јавности, која верује да се лидерима, са једне стране, може поверити право да тајно извршавају ову ужасну моћ, док са друге, истовремено, сматра да тим лидерима недостају снажне моралне вредности, да су склони скандалима и да их је лако корумпирати, за многе од нас је збуњујућа.
Бивши помоћник генералног секретара Уједињених нација
Превела: Милица Димитријевић
