Европска фудбалска унија је због очигледних политичких околности предвидела да никакав жреб не може да смести у исту групу квалификација Србију и такозвану државу Косово, међутим, није узела у обзир положај српских играча и тренера који наступају у другим репрезентацијама. Зато се тренер Љубиша Тумбаковић (67) после три године рада растао с националним тимом Црне Горе, јер му савест није допуштала да игра против Косова. Црногорци су му се захвалили (као и двојици фудбалера), а истог тренутка постао је најозбиљнији кандидат за селектора Србије, пошто је због дебакла у Украјини смењен Младен Крстајић.
Тумбаковић је рођен у Београду 2. септембра 1952, а детињство је провео, како с поносом истиче, на Дорћолу. Као и многи дечаци тог времена, по читав дан је играо фудбал. Почео је у Радничком с Новог Београда. Пошто је лоптање било прече од свега, у школи се није прославио. Тренирао је и завршавао средњу електротехничку. Са 18 година ушао је у први тим Партизана, али ту није успео да се наметне (послат је на позајмицу у Вардар). После операције оба менискуса, било му је јасно да од велике каријере нема ништа, па је врло млад одлучио да у тренерском послу нађе све оно што није као играч: успех, славу и новац.
По завршетку Више тренерске школе радио је у млађим категоријама Радничког (1979–1985). После је наставио у Обилићу (1985–1987) и Кувајту (1989/90), а у Партизан се вратио 1990, и провео две сезоне у млађим селекцијама (1990–1992). Кормило првог тима преузео је 1992, и у том значајном тренутку у његову каријеру умешала се политика: због рата у Југославији, Ивица Осим је морао да напусти клупу, па је он добио шансу, коју је и те како искористио. За девет година (1992–1999, 2000–2002) постао је најтрофејнији тренер у историји црно-белих, освојивши девет трофеја: шест титула државног првака и три домаћа купа. Сезону између два мандата провео је у грчком АЕК-у. Други растанак с Партизаном представља једину мрљу у његовој каријери. Не због пораза од прашке Спарте од 5:1, већ због тога што је вербално напао новинара РТС-а Недељка Ковињала.
После црно-белих радио је у Саудијској Арабији (клуб Ал Насер 2003/04), Кини (Шандонг Луненг 2004–2009, Вухан 2013), Ирану (Стил Азин 2010) и Црној Гори (селектор 2016–2019). У Кини се прославио са Шандонгом, с којим је два пута био шампион те земље, освајач купа и тренер године у тој земљи.
Био је озбиљан кандидат за селектора Србије и крајем 2007, када је председник ФСС-а Звездан Терзић тражио наследника Хавијера Клементеа. У то време дао је следећу изјаву: „Спреман сам за разговор с људима из савеза. Да видимо шта би требало да се ради, какви су планови за будућност, а не да се кука после неуспеха у квалификацијама за Европско првенство 2008.”
Са супругом Недом има ћерку Тамару. Кад су га својевремено питали да ли би се политички ангажовао, одговорио је: „Нисам политички ангажован. Немам довољно времена за ту врсту обавеза, а не желим ништа површно да радим.”
