Глумица Вања Ејдус тумачи лик Биљане Јовановић књижевнице, борца за заштиту људских права, мировне активисткиње у представи „Јесте ли за безбедност?” која ће у адаптацији и режији Анђелке Николић, бити премијерно изведена у понедељак увече, 10. јуна од 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. У ауторској екипи су драматуршкиња Бранислава Илић, сценографкиња Весна Поповић, костимографкиња Олга Мрђеновић и Марија Миленковић задужена за сценски покрет…
У глумачкој подели су и Сена Ђоровић, Милена Ђорђевић, Анастасиа Мандић. Као и Петар Ђурђевић, Драган Петровић, Стојша Ољачић, Вукашин Јовановић, Лазар Николић, Драган Секулић и Немања Стаматовић.
–Материјал који је био основа за нашу представу, обимна антиратна преписка „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер”, коју су сачиниле четири узбудљиве жене, књижевнице, Биљана Јовановић, Маруша Кресе, Радмила Лазић и Рада Ивековић је изузетно интригантно полазиште. Њихова снажна мотивација да забележе важан тренутак у времену, описан из личног интимног угла је фрапантан документ распада Југославије. Кроз њега се прелама сва трагедија рата, ратног хушкаштва, гнусног национализма, крваве историје, као и географија душе која губи своју земљу, своје пријатеље па и свој дотадашњи живот. Поред те преписке, коришћена је и Биљанина приповетка „Јесте ли за безбедност” по којој је представа и добила наслов јер је тема приповетке корен потоњих, тренутних, а вероватно и будућих ужаса које живимо. Усамљено ја које лако може и да нестане у репресивним системима под окриљем безбедности је тема која је свеприсутна и преприсутна у времену и друштву у коме живимо. А пита се Биљана, чија безбедност је у питању? Система, поретка или властодржаца? И не само то, толико тога истог као и деведесетих је оно што повезује ову представу са данашњим тренутком.
Кажете да до рада на овој представи о својој новој јунакињи нисте знали готово ништа. Како је и зашто то могуће с обзиром да сте део културног, позоришног Београда годинама уназад?
Поред тога што је Биљана била значајна у књижевним круговима, и својим романом „Пада Авала” унела неке значајне помаке у дотадашњу књижевност, те се по њој зове и важна књижевна награда, за коју наравно јесам чула, о њој ништа више нисам знала. Стидљиво сам се распитивала да ли су други чули за њу мислећи да сам незналица и испоставило се да осим одређеног круга људи који су је и лично познавали углавном многи не знају ништа о њој. Када сам заронила у њену биографију и сазнала да је била оснивач Хелсиншког парламента, Београдског круга, активисткиња Цивилног покрета отпора, једна од организаторки свих антиратних акција 1991. и 1992. године, велики борац за заштиту уметничких слобода, и још много тога запитала сам се како је могуће да таква особа није присутнија у сећањима и шта је то у свести друштва што те тако лако баци у заборав. Интересантна је тенденција нове управе Народног позоришта у Београду да оживи сећање на такве особе, не биографије ради, јер биографски се ни не бавимо њом, већ ради нечег много важнијег што та личност носи са собом, а то је снажна освешћеност појединца да време у којем живи не би требало да се преспава.
Какве истраживачке проблеме Вам је задавала Биљана Јовановић?
Највећи истраживачки проблем задавала ми је позоришна форма којом смо се бавили, јер је у питању књижевни перформанс који покушавамо да преточимо у сценски, а да остане и постане снажан, истинит, узбудљив. Говоримо о времену које се десило, а заправо покушавамо да проговоримо о времену које нам се дешава. Са нас четири глумице, које смо мање више сличне генерације, у представи игра и седам врло младих глумаца који су рођени после деведесетих, и који о томе врло мало знају. Занимљив је тај спој генерација које редитељка Анђелка Николић нимало случајно није направила и који нас и повезује са данашњим тренутком. Не мислим да позориште треба да нуди било какве истине или одговоре, већ би требало да поставља питања. Ако и то успе, представа је успела.
Биљана Јовановић је одударала од средине, борила се са њом и друштвом. Где проналазите сличности са својом новом јунакињом. Који део себе сте уткали у карактер Биљане Јовановић?
Нисам се трудила да правим веродостојни „лик” Биљане Јовановић, јер нити сам је познавала, нити је то могуће у позоришту. Позориште је илузија коју ми нашом маштом креирамо, те сам свакако покушала да је провучем кроз себе знајући неке одреднице њене личности и њеног деловања, а наравно у складу са оним што ми је сама драматизација текста понудила. Пре свега сам борац за истину, дубоки сам пацифиста, противим се било каквом облику насиља, не схватам и не прихватам рат, национализам, репресију, диктатуру. У односу на остале три жене у препискама, Биљана је најмање писала о себи интимно и то је оно што ми је недостајало, тај њен интимни моменат, а из неких туђих текстова о њој ископала сам понешто о њеној крхкости, шарму, сензибилитету и темпераменту. Покушала сам да јој удахнем поред побуњеничког духа, помало крхкости, а помало и блесавости.
Задатак уметника јесте да буде друштвено одговоран, да разуме стварност, али да буде и критичан. Каква је позиција жене у нашој заједници?
Пуно се о томе говори, о угрожености жена, ја лично се добро осећам као жена и не мучи ме та тема. Много ме више погађају теме попут ксенофобије, расизма, национализма, притајеног фашизма. А да је Бог мушког рода и да је Ева настала од Адама, то смо ваљда превазишли.
Глума тражи посвећеност, преиспитивање, сумњу, узнемиреност… Уметницима је увек жао због пропуштених прилика. Која је ваша уметничка истина?
Истина је само једна. Увек! И на сцени и ван ње. Све остале истине су неистине. Не подносим малограђанштину, притворност, улизиштво, лицемерје, опортунизам и гордост. Гаде ми се сви који прећуткују истину из личних интереса. Моја истина је борба за истину.
