Вршац – Још 1988. године Бошко Милинковић је напустио сигурно и добро плаћено радно место шефа рачуноводства у тадашњој угледној пољопривредној радној организацији „Агровршац” и оформио фирму МБВ. Првих неколико година продавао је пољопривредне машине других произвођача и постепено освајао производњу појединих делова, а потом и целих пољопривредних машина.
Сада његова фирма послује као систем, у коме се посебно истиче производња и извоз подривача, сетвоспремача и тањирача, упркос веома оштрој конкуренцији у иностранству. Чак 60 одсто машина одлази купцима у шест земаља Европске уније, у вредности од око пола милиона евра (Немачка, Аустрија, Хрватска, Италија, Румунија, Бугарска), затим у Швајцарску, Босну и Турску. Кад би било повољнијих кредита за набавку репроматеријала, извоз би могао да буде и дуплиран.
Због велике тражње, у МБВ-у формирају и листе чекања за машине, јер не могу да удовоље свим купцима. Недавно су једног купца из Белгије замолили да сачека испоруку бар неколико месеци. Пристао је. У току нашег разговора, један дилер из Немачке распитивао се да ли ће добити наручено у уговореном року.
Сав зарађени новац породица Милинковић је улагала у нову производњу и проширење и модернизовање капацитета. Осим Бошка, у породични бизнис укључени су супруга Нада (задужена за највећу производњу цвећа у јужном Банату), син Благоје („покрива” производњу и продају пољопривредних машина) и 22-годишњи унук Вукашин, који води једно пољопривредно газдинство. Систем запошљава тридесет радника, добрих стручњака различитих профила, а вредност укупне производње достиже три милиона евра.
– За наредну јесен из Турске нам је већ стигла поруџбина од 50 тањирача. Спремамо се, заједно са пословним партнерима из Турске, да нашим тањирачама освојимо и Саудијску Арабију, а једна наша машина отишла је, као „претходница”, и у Украјину. Долазак је најавио и купац из Ирака, који је заинтересован за већи број машина – каже нам Бошко Милинковић, и наглашава да није забележен ниједан спор са купцима, а „могуће рекламације решавају се одмах, на обострано задовољство”.
Кад су улазили у прве извозне послове, наши домаћини нису имали велика очекивања. Кажу да су извоз смо „развијали из нужде, јер је домаће тржиште стално слабило, а касније се испоставило да је то био прави и исправан пословни потез”.
– Да није извоза, домаће тржиште нам не би било довољно, јер је куповна моћ сељака толико пала да није у стању ни кредит да подигне, јер нема кеша за учешће. Сељаку је изузетно тешко, јер су његови производи јевтини, трошкови високи, а машине дотрајале – истиче Бошко.
Произвођачима машина у Србији, кажу наши домаћини, иде наруку и то што се и код нас и у свету разбија фама о „недостижном” квалитету неких извиканих фирми. Сељаку ни у иностранству не цветају руже, па је принуђен да све добро извага приликом куповине оруђа за рад.
Добри познаваоци стања на нашем тржишту пољопривредних машина тврде да би мало увозног оруђа за рад добило употребну дозволу, ако би држава стриктно применила ЦЕ стандарде, које предузеће МБВ има и поштује.
– Поред беспарице и неповољних услова за набавку репроматеријала, прати нас и невоља што домаће произвођаче нема ко да окупи ни за сајмове. Преко нам је потребан заједнички наступ на једном националном штанду у иностранству. То би могла да нам омогући Привредна комора. Предлагали смо им и да нам сајмове не бирају они, јер ми знамо боље у којим државама треба да наступамо. Очекујемо да нас Комора окупи, а све трошкове сносићемо сами. Није рационално да наступамо појединачно – сматра Благоје Милинковић.
