Све, или готово све, у овој земљи зависи од „магичног додира” Александра Вучића, од његовог искреног уверења да је краљ Мида који ће Србију коначно „позлатити”.

Премијер не одустаје од намере да поврати наду и покрене депресивну државу па је, тражећи нов мандат за тешка времена, расписао ванредне изборе у земљи у којој готово да ништа не успева – сем обећања.

Многи се чуде зашто, када сва испитивања указују да власт напредњака тешко да може да буде угрожена. Вучић је по службеној дужности обавезан да буде оптимиста, признаје да по природи то није, али као реалиста претпоставља да ће се незадовољство нестрпљивог народа увећавати. Опозиција, данас слабашан и недорастао ривал, већ за две године би на таквом таласу могла да постане снага која би озбиљно припретила политичком монополу напредњака. Вучић инсистира на обрачуну у тренутку када с лакоћом може да победи и купи још четири године. А шта ће бити после, нека буде. Пропуштено кроз такву призму, одлука о превременим изборима, која неке збуњује, мени делује сасвим рационално.

Постоји ту једна сасвим друга интрига. Ако изузмемо антиевропску, проруску опозицију која ће се очекивано уселити под сводове парламента, већина осталих, па и оних које Вучић води у рубрици својих противника, уопште не оспорава основне постулате његове политике: процес приближавања ЕУ и дијалог с Приштином.

Зашто онда Вучића не подржавају и они који здушно бране ову политику? Међу његовим противницима сигурно је више оних који су за косовски дијалог него унутар СНС-а. Шта му замерају они који ће сигурно похвалити што ЕУ, како ми каже један западни дипломата, очекује да Србија ове године отвори преговоре о најмање десетак нових поглавља. И премијер се пита зашто?

Ево зашто. Зато што већину Вучићевих политичких ривала чини свет који му све оштрије замера ауторитарност ја-па-ја владавине. Може премијер ово да демантује, али тешко да ће разуверити оне који сматрају да је то уочљив симптом времена у коме се опасно мешају демократске и недемократске вредности, контрадикторне оријентације.

Отуда подршка Вучићу-реформатору, противљење Вучићу-аутократи. Аплауз Вучићу-преговарачу, одбојност према Вучићу-контролору школских и болничких тоалета.

Премијер би, ако жели да добије подршку – не значи по аутоматизму одмах и гласове оних које симболично смешта у београдски „круг двојке” – могао да окупи „другу Србију” на најширој платформи остварења капиталних државних циљева. Синергија је могућа под одређеним условима:

* Да за почетак обезбеди фер предизборну кампању у којој ће се такмичити аргументима, а не, као у Кљајићеву, притисцима или поткупљивањем СНС паштетама, месним доручком, брашном, уљем и прашком за веш.

* Да успехе евроинтеграција не приписује само својој влади и СНС-у јер су ти процеси отворени док СНС није ни постојао.

* Да успостави пристојан, достојанствен и демократски дијалог са опозицијом. Ако може нормализација са Косовом, зашто не би могла са опозицијом?

* Да раст српског БНП-а и заслужене међународне похвале финансијској консолидацији стави у реалан оквир: разлика између пола процента БНП-а може да значи разлику између живота и смрти за националну економију, али проблем је што раст од 0,5, или 0,8 или 1,5 процената ништа не мења у свакодневном животу грађана.

* Да прекине да сва зла приписује „бившима”, јер то делује неуверљиво, и да смисли неки нов поклич у борби са „нерадницима” и „брионским туристима”. Недостају озбиљни политички аргументи, а не скупштински ријалити.

* Да рашчисти односе унутар СНС-а који је конфузно подељен по линијама хладног рата.

* Да у нови кабинет храбро уведе људе од знања и професионалног интегритета, да подвикне партијским пудлицама које га у свакој прилици цитирају као обожаваног „класика”, јер ће једино тако моћи да се приближи циљевима које је себи амбициозно поставио.

* Да конкретно образложи зашто мисли да ће незапосленост пасти, да прецизира шта ће понудити армији која је пред отпуштањем, да објасни зашто је по прогресивној скали узимао пензионерима када би више новца добио повишењем пореза за имућне…

* Да се присети да је у свом скраћеном мандату његова влада доживела највећи штрајк просветара и стотине других протеста, укључујући и недавни једносатни штрајк упозорења запослених у јавном сектору.

* Да помогне да се синдикати консолидују и уједине, а не да ликује што их је власт једноћелијски поделила како би лакше манипулисала. Ко мисли да може да оствари реформе ако игнорише права оних који подносе њихов највећи терет?

* Да се потруди да удружења пензионера бране интересе оних које заступају, а не да нуди коалициона обећања халапљивим лидерима ПУПС-а. Да престане да прича о повећањима пензија већ да храбро призна да је морао да их смањи.

* Да покаже да борба против корупције није јевтина политичка флоскула и да крене да се обрачунава с „мангупима у нашим редовима” који су се намножили и настављају да притискају захтевајући лукративне функције.

* Да деблокира реформу судства и почне тако што ће омогућити да се у фер поступку утврди ко је куповао дипломе, а коме је додељивано државно земљиште.

* Да се ослободи анимозитета према интелектуалној и професионалној елити као „непатриотској творевини”.

* Да смисли начин да се смањи одлив младих академских грађана.

* Да се, макар закаснело, изјасни зашто је укидање емисије Оље Бећковић отворило серију забрана која води нестанку чак и последње, сатиричне оазе слободе медија, и да разјасни шта подразумева под „медијским линчом”. Можда и овај текст?

Само уз сарадњу свих, или барем велике већине, Србија може да се избори с недаћама и почне да ствара једну савремену, просперитетну демократску државу.

Вучићу, имате шансу да људе уверите да политичари уважавају оне који их бирају и да им једини циљ није да приграбе што више моћи и новца у рукама малобројних како би контролисали и манипулисали већину.