Najzad jedna suvisla vest između Zagreba i Beograda
* Premijer Srbije bi u Zagreb trebalo da povede Savu Stankovića iz Ministarstva spoljnih poslova, Nikolu Selakovića, ministra pravde, Veljka Odalovića, predsednika Komisije za nestala lica i nekog od viceguvernera Narodne banke Srbije, recimo Anu Gligorijević
Autor: Ruža Ćirković
Beograd, Zagreb – Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će ponuditi susret hrvatskom premijeru Tihomiru Oreškoviću i, zna Vučić ko kosi a ko vodu nosi, potpredsedniku hrvatske vlade, nema nikakve sumnje da je mislio na šefa Hrvatske demokratske zajednice Tomislava Karamarka.
Ova najava je posle dugo vremena prva suvisla vest u odnosima Zagreba i Beograda. Jer ako je prošlost stvar za sudije i istoričara, velike nerešene tekuće probleme između Hrvatske i Srbije, finansijske, imovinsko-pravne i slične, koji zagorčavaju život običnim građanima i firmama, mogu rešiti samo dve vlade.
Novinari koji su svojevremeno slavili svaki opušteni susret tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i tadašnjeg predsednika Hrvatske Ive Josipovića sada se čude što su odnosi između Srbije i Hrvatske sada ako ne gori nego pre tih susreta, a ono isti kakvi su pre njih bili. Jedan bivši guverner NBS čupao je kosu s glave na svaku euforičnu najavu susreta Tadić – Josipović i mada Mirko Cvetković daleko da mu je bio najomiljenija osoba na svetu, pitao se što ne puste tog čoveka da počne da rešava tekuće probleme sa Hrvatima, budući da je za njih i nadležan. Jer, hrvatski predsednik ima nešto veće nadležnosti u spoljnoj i bezbednosnoj politici nego predsednik Srbije, i sadašnja predsednica to obilato koristi, ali su i jednom i drugom nadležnosti ipak mnogo, mnogo bliže nadležnostima engleske kraljice nego nemačke kancelarke. Dobro, bivalo je u prošlosti tekućih okolnosti kada su predsednici, oslanjajući se na svoju ličnu ili stranačku moć, ostvarivali uticaj koji njihovoj funkciji ne pripada (Tadić u Srbiji i Mesić u Hrvatskoj), ali se nikada, posle Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, to nije dešavalo u isto vreme. Sem toga, prema svedočenju vrlo upućenih, Tadićev kabinet je bio dosta tanak oko finansijsko-imovinsko-pravnih pitanja oko kojih se Srbija i Hrvatska spore. Zbog novonastalih političkih prilika u Hrvatskoj, kada najjača stranka nije uspela za sebe da isposluje premijersku funkciju, neuobičajeno agilna predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović pretenduje na veći kolač uticaja nego što joj po slovu zakona pripada, i kako bi amortizovala probleme ograničenog uticaja HDZ u Vladi RH, ali bez Mosta ni ona ništa ne može da odluči. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić jedva da se kreće u celom prostoru svoje nadležnosti.
Ali premijer Srbije ima i nadležnost i faktičku moć i odavno je trebalo da nastoji na susretu i razgovoru sa hrvatskim premijerom, ma ko to bio. Ukoliko Zagreb prihvati Vučićevu pomalo olako formulisanu ponudu, Vučić bi sa sobom trebalo da povede Savu Stankovića iz Ministarstva inostranih poslova, Nikolu Selakovića, ministra pravde, Veljka Odalovića, predsednika Komisije za nestala lica, i nekog od viceguvernera Narodne banke Srbije, recimo Anu Gligorijević. Jer suprotno interesima Srbije, Hrvatska već godinama blokira pregovore o granici i, što je još važnije, realizaciju Ugovora o sukcesiji bivše SFRJ, odnosno Aneks G tog ugovora. A Zagreb bi, verovatno, imao prigovora na držanje Srbije oko dela tog ugovora koji se tiče finansijske imovine.
Često se govori da Hrvatska i Srbija imaju neke imovinske probleme i to je tačno, ali građani i firme iz Srbije potražuju veliku imovinu u Hrvatskoj, a ne obratno. Ako nešto traži od Srbije, Hrvatska može tražiti da se na njenu teritoriju vrati pokretna imovina Srpske pravoslavne crkve, ali problem je u tome što manastiri i crkve iz kojih je odneta nisu još obnovljeni, a SPC odbija da biblioteke, ikone i slično pre te obnove vrati. Posebno je veliki problem nepostojanja reciprociteta u pravu građana jedne i druge države na sticanje nekretnine na teritoriji one druge sa čime su vezane teškoće sa povraćajem predratnog vlasništva nad imovinom, što građane i firme Srbije prisiljava na duge i skupe sudske sporove koji daleko razrešenje mogu dobiti samo pred Evropskim sudom za ljudska prava. U Ugovoru o sukcesiji postoji mehanizam za rešavanje ovako nastalih blokada, ali se Srbija strepeći od mrzovolje Brisela veoma ustezala da ga pokrene podnošenjem žalbe u tom Ugovoru predviđenom Savetu. Pa se umesto za pravni put odlučila za političke razgovore i pregovore jer je Beograd neko ubedio ili se ubedio sam da je na tom terenu jači. Pa ako je tako, neka premijerski razgovori krenu.
