Позоришни, ТВ и филмски глумац Иван Бекјарев добитник је „Златног ћурана” за животно дело. Ово је највише признање 45. позоришног фестивала најбољих комедиографских остварења Србије на „Данима комедије” у Јагодини, који ће бити одржани од 20. до 27. марта.

Рођен je 6. априла 1946. у Београду где је и завршио Факултет драмских уметности. Бави се и педагошким радом. Професор глуме је на више академија уметности. Његови глумци су Милан Калинић, Ива Штрљић, Александра Белмезовић, Марко Гверо, Саша Јоксимовић, Маријана Мићић, Дејан Тончић…

У браку са Милком, правницом, има сина Вању стручњака за менаџмент. Почасни je члан СД Црвена звезда, члан је управе и фудбалске и кошаркашке екипе.

Шта вам доноси овај „Златни ћуран”?

Мени је „Ћуран” најзначајнија награда из једноставног разлога што је моја прва награда, коју сам добио као професионални глумац, била „Златни ћуран”. То је било давне 1976. године. Потом сам другог „Ћурана” добио 1993. и ево сад добијам трећег „Ћурана” за животно дело и он ми је најзначајнији. Тиме сам оправдао свој став од почетка каријере кад сам рекао: „Није ми важно да постигнем неки тренутни успех, већ ми је важно да као глумац трајем”. Овај ћуран је баш то доказао, јер везао ми је пуних 40 година глумачке каријере.

Ко вас је и кад увео на сцену…

Стицајем околности за Академију су ме припремили Оливера и Раде Марковић, тада моје комшије. Они су ми били први учитељи, а други је био Мића Томић. Потом ме је Оливера чула, пред пријемни испит, па је све променила и ја сам у првом покушају примљен на Факултет драмских уметности.

… а ко и кад на подијум позоришта?

Мене и моје колеге, из исте генерације у Југословенско драмско позориште увео је чувени Бојан Ступица који је тиме направио историјски потез да 20 младих глумаца уведе на сцену овог позоришта. Било је то у периоду од 1967. до 1968. године. У тој групи „Бојанових беба” били су оба Ђурића, Душан и Слободан, нажалост покојни, па Гојко Шантић, Светлана Бојковић, Ђурђија Цветић, Лане Гутовић, Јосиф Татић…

Шта вам је све дало ЈДП?

Дало нам је и углед и реноме, јер то позориште је у том периоду било једно од најбољих на свету. А нама је то била још једна школа глуме, јер смо радили са редитељима какви су били Мата Милошевић и Мирослав Беловић, а ту су били и искусни глумци Мира Ступица, Виктор Старчић, Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић, Милан Ајваз, Бранко Плеша, Стево Жигон, Ирена Колесар, Љиљана Крстић, Рахела Ферари… Укључени смо у златну екипу овог позоришта.

Ко вам је посебан од млађих колега?

Сергеј Трифуновић, Драган Мићановић, Војин Ћетковић, Љубомир Бандовић…

Шта мислите о борби Сергеја Трифуновића за глумачке хонораре?

Сергеј се бори за наш новац који би све телевизије требало да нам плате за емитовање реприза. И то је више него исправан став, али људи у телевизијама спутавају нас низом бирократских препрека, а и тужилаштва не решавају ни један спор у прихватљивом року.

Кад је глума рад, а кад забава?

Глума је увек рад. Забава најмање. Истина, са стране гледано, то је занимљив посао. И то јесте занимљиво, али без много рада ништа не може да се уради. Знам многе младе талентоване глумце који нису успели јер нису хтели да раде. И исто тако знам оне који нису баш били талентовани, али су упорним радом постигли много.

Зоран Радмиловић је поштовао импровизацију, а ви?

Глумац који има смисла за импровизацију за мене је добро дошао. Јер има додатну способност. За импровизацију је потребно да глумац има добар рефлекс и да је духовит. Изузетно ценим глумце који имају ту способност. Али, импровизација се понекад догађа и кад се деси нешто непредвиђено. Тако се догодило да чувени глумац Миливоје Живановић, да би остао у Шекспировом стиху, а заборавио је део текста, премостио то са „Ла ла ла, Ла ла ла…” И то тешко да је ко приметио.

Коју прекретницу заувек памтите?

Мислим да ми је једна од телевизијских улога донела највећи углед и преокренула каријеру јер од тада ме цене и они који ме не воле. То је улога управника логора Вујковића у ТВ серији „Бањица”, а одмах после тога дошао је „Бољи живот” и улога Курчубића. Значи прво драмска, па комична улога… А после тога сам имао „скок” у педагогију, као професор глуме, што ми је био одличан потез.

Сад сте у пензији, а и даље радите. Зашто?

Link Izvora