Постоје, нажалост, и правни акти који упропашћују идеју којој служе и стварају веће штете од користи. Управо такав акт је недавно усвојен у нашем окружењу под насловом „Закон о ’Трепчи’”. Основна идеја од које се у том акту полази је да се овај привредни субјект третира као имовина ентитета који је тај правни документ усвојио.
Не упуштајући се у сврху којој он служи, налазимо да се увек морају разјаснити „претходна питања”, која по логици ствари морају бити неспорна пре усвајања тог или било којег акта.
Прво питање које треба да се разјасни јесте да се усвајањем таквог акта не могу поништити стечена власничка права оних субјеката који већ имају власништво над датим субјектом. По свом карактеру садржина тог правног акта се своди на илустрацију према којој би органи Србије донели закон којим би се зрењанински „Дијамант”, над којим је власничко право стекла хрватска компанија, или смедеревска железара, у којој то право имају Кинези, прогласили за имовину Републике Србије.
„Трепча” има номиналне власнике пуних 15 година, једнако као „Дијамант” или железара. Власништво над „Трепчом” засновано је на улагањима капитала од стране више компанија из Србије у периоду од 1990. до 2008. године. То значи да је „Трепча” докапитализована у више наврата и да је докапитализација извршена откупом акција на крајње регуларан начин.
Највећа докапитализација обављена је 1996. године, када је извршена конверзија потраживања поверилаца у власничке акције. У правном смислу ова конверзија је била законита, на исти начин као у било којој земљи света. Она је регистрована на правно валидан начин и спроведена по уговорима којима су стечена власничка права купаца акција.
Чињеница да је „Трепча” имала и да има номиналне власнике. Неспорно и то да је документација о томе уредна. Доказ за ову тезу је у чињеници да је „Трепча” достављала финансијске извештаје за сваку годину и да се из њих јасно могло закључити каква је власничка структура и колики је капитал овог друштва. Подаци о томе су предавани бившем СДК и то у форми која не оставља никакву сумњу. Ваља истаћи да су Финансијски извештаји предавани за сваку годину и да је власничка структура сваки пут изнова потврђивана и верификована. Извештаји у којима је приказана власничка структура уредно су усвајани од стране законом прописаних органа. Због тога није остављен простор за било какву релативизацију власничке структуре, а то значи ни власништва над „Трепчом”.
Докапитализација „Трепче” је вршена у више наврата, те је више пута мењана власничка структура. Она је верификована сваки пут кад је дошло до нове емисије акција. Неспорно је да је докапитализација финансирана из реалних средстава, дакле из капитала који су уложили привредни субјекти и банке из Србије. У вези са овом тврдњом ваља истаћи да се у овом случају као титулар капиталних улагања не јавља Република Србија, већ субјекти који су директно улагали свој капитал. Из тих разлога, у овом случају није реч о односу између два ентитета (Србије и Косова), већ о односима између појединачних привредних субјеката као улагача капитала, са једне, и „Трепче” као емитента акција, са друге стране.
Финансијски извештаји те врсте достављани су у законом прописаној форми. Уз њих су прилагане одлуке органа који су били овлашћени да спроведу докапитализацију. Постоје и докази о уплатама за купљене акције, а са њима и докази да је новац по том основу примљен од стране „Трепче”.
Из тих разлога неразумна је свака одлука у којој се постојећи власници – титулари лишавају стечених власничких права. Таква права се чак и не помињу и буквално се третирају као непостојећа.
Вредно је истаћи да је на дан сецесије „Трепча” имала негативан биланс у односу на партнере из Србије, дакле да је била велики дужник. У акту сецесије стало се на становишту да се неће враћати чак ни они дугови који су уредно признати и на законит начин конфирмирани. „Поништавање” дугова представља својеврсно правно насиље. Управо то је садржина акта који је донет под називом „Закон о ’Трепчи’”. Овај проблем је далеко сложенији од „Трепче”, из разлога што је у моменту сецесије привреда Косова у целини имала негативан биланс у односу на привреду Србије. Њени реални дугови износе више милијарди долара. То значи да су дугови ове врсте далеко већи, те да је „Закон о ’Трепчи’” „пробни камен” за далеко веће непризнавање дугова.
Намеће се закључак да су по том акту директно поништена власничка права свих акционара, као инвеститора и свих поверилаца чија потраживања буквално не постоје у том акту. Општи закључак би у овом случају био да је такав правни акт неодржив, као и да није проблем да се докаже да се њиме руше сва стечена власничка права и права потраживања.
Све су то разлози да се питање таквог правног акта стави на дневни ред оних који доносе такве одлуке и да се ствари врате на терен економске и правне професије.
Проф. др
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
