У последње време наши медији били су препуни наслова који указују на могућност отварања новог великог рата. Доминирали су наслови: „Хоће ли бити новог великог рата“, „Велики рат пред вратима“, „Може ли се рат избећи?“ итд. Ко није осетио страхоте и ужасе ратова прелазио је преко тога. Они који су то осетили почињу да бивају узнемирени. Данашњица је толико сложена и непредвидива да је све могуће. Пси рата одсецају главе, врше отмице, пљачкају, бомбардују, затиру туђе вере и туђе историје. Мудри људи, а чак и и они непросвећени, питају се како је могуће зауставити велику претећу катастрофу? Рат је непресушан извор отимачког богатства. Од њега је тешко одбранити се јер моћници располажу силом, најсмртоноснијим оружјем и најнижом квотом човечности. Њиховој моћи и сили изгледа да је једино могуће супротставити се речју у свим њеним облицима. Због тога, у овим турбулентним временима, спасилачка могућност је у рукама оних који су обдарени речју: књижевници, филозофи, научници и часни интелектуалци, јер држим да они могу данас највише да учине да зауставе лудило ратова.

Постоје савршено утврђени штабови за вођење ратовања и подјармљивање малих народа. Први корак у том стратешком правцу је сатанизација. Затим долазе вербалне претње, сурове уцене и на крају бомбардовање. То смо ми осетили добро на својим леђима. Још се нисмо ослободили погубности сатанизације којом су нас лажно пред целим светом представили, понизили и економски енормно исцрпли да смо постали полууређена земља коју је тешко вратити у статус који је кроз дугу историју имала Србија.

И упркос томе што испуњавамо све услове који нам моћници диктирају, по целом свету воде кампању против нас како смо опасна и агресорска земља. Наравно, бесрамно и лажно, а у ствари черупају нас са свих страна настојећи да нам што више узму. Једва чекају да се код нас догоди неки бенигни ексцес да га одмах унесу у свој регистар сатанске регистрације. И тако одржавају сталну националну напетост. Сатанизација је је постала непредвидиви део нашег живота.

Светски, а и наши, медији не мало пута су о свему овоме писали, напомињући да међу кривцима има и наших грађана, који свесно, несвесно или плаћено подржавају сатанизацију Србије. Нажалост, ту има истине и зато сваки држављанин ове земље мора строго да пази шта говори јер ће и наша бенигна реч ући у руке сатанизатора који ће је преобликовати и додати нове поводе за дестабилизацију нормалности наше државе и отворити пут баруту и сузама.

Повод овом тексту је ексцес који се догодио крајем фебруара ове године. Тада је била традиционална годишња прослава „Дана Библиотеке“, одржане у Народној библиотеци Србије. Свечаност у коју је истовремено била укључена промоција књиге „Кућа сећања и заборава“. Књизи је додељена награда за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека Србије за 2015. годину. Свечаности су присуствовали угледни поклоници књиге и лепе речи. Међу гостима су били и председник Републике Србије Т. Николић и министар И. Тасовац. Једну лепу свечаност: похвала књизи и 184. рођендан Националне библиотеке покварио је писац наведене књиге, наш угледни књижевник јеврејског порекла, када се попео на говорницу и започео свој напад на председника републике, истовремено рекавши да се ограђује од његовог присуства. Недостојним речима шокирао је присутне па је оскрнавио место националног храма књиге, омаловажио госте, оставио горак утисак на целу свечаност и маркирао један непријатан дан за анале националне библиотеке. Угледни писац своје анимозитете према председнику Николићу могао је изнети на безброј места и у безброј прилика, а не овако на овом месту. Није смео заборавити да се обрнут случај у Израелу или на пример у Француској никако није могао догодити. Није смео заборавити за велико пријатељство израелског и српског народа који су били највеће жртве разулареног фашизма у прошлом рату. Није смео заборавити да су наши људи, као нико, херојски спасавали Јевреје од фашистичких зликоваца стављајући у опасност своје сопствене главе. Значи, обични људи, било да су са села или града, скривали су у својим кућама сатанизоване и прогоњене пишчеве сународнике. Крили их по својим становима, таванима, хранили их, одевали, пресвлачили у сељачка одела, обували их у опанке. Израелци и Срби су ратна сабраћа и проверени антифашисти. Писац то добро зна и зато вређање председника на јавном месту значи увреду свеукупног српског народа, јер Т. Николић је њихов изабрани председник и симбол њиховог идентитета. Српски народ то није заслужио од угледног поседника лепе речи. Писац је у ствари повредио у основи национални симбол, а не личност. Ето како стижемо до сатанизације и зашто треба од ње да се бранимо.

Архитекта