Чачак – Нa конкурсу зa финaнсирaње уметничких делa из облaсти визуелних уметности, који је 2014. спровело Министaрство културе и информисaњa, Уметничкa гaлеријa „Нaдеждa Петровић” добилa је средствa, између остaлог, и зa постaвљaње три скулптуре у јaвном простору. Најпре је то учињено у установи „Зрачак” где сада стоји скулптурални ансамбл Мишка Павловића „Кaд нa печурки роди грожђе”, затим је у дворишту Галерије намештен рад Мрђана Бајића – „Звезде или анђели” – а прекјуче по подне, испред хипермаркета „Рода центар”, Живко Грозданић Гера разместио је своју „Алегорију о чекићу”.
Сликар објашњава да је скулптуру пројектовао желећи да на „симболичан начин представи једну епоху повести града”, односно „да заустави брисање и заборављање времена једног начина коришћења друштва као специфичног каталога догађаја”. Додаје да рад „представља узорак алата као универзалног предмета који се налази у кућама сваког становника Чачка, и да се постављањем три велика чекића у јавни простор града симболички отвара простор за естетски и уметнички живот једног обичног предмета”. И ствара мрежа знакова и значења која „становницима града и посетиоцима омогућава да из хаотичне масе објеката и имена коју доноси свакодневни живот, створе осећај културе”.
– Било би важно да је ову скулптуру платила фирма иза нас, или да је то купила нека компанија, што је обичај на западу, или да иза уметника стоје корпорације. Зашто би оне стајале иза? Па, зато што су тамо људи укопчали да би, на основу декларације о солидарности уметника, од пореза на добит требало да финансирају и ова дела. То је код нас тек на почетку. У Европи је огромна експанзија музеологије, тамо сваки град поседује музеј или галерију савремене уметности, парк скулптура, уређен ентеријер. Тога код нас нема – каже Грозданић за „Политику”.
Између два посла на постављању и заваривању три огромна, зарђала чекића поред градске обилазнице у Чачку, сликар с уважавањем говори о одлуци Министарства културе у Влади Србије да откупљује дела савремене уметности и да их поставља у малим градовима Србије да би ти радови својим постојањем у јавним просторима отварали питања – зашто, због чега, шта то значи?
– Овај рад има безброј симболичких тачака. Намерно је чекић, намерно је зарђао, намерно је великих димензија. Може да представља неке ствари које су остале иза нас па, дакле, да буде споменик. Али, није то. Овде је идеја да се заправо направи нека врста односа са савременом уметношћу, да се нађе неки предмет, да кажем семантички, остатак неке старе индустрије, старе идеологије, пре свега старе мануелне делатности средњег века, и да се стави у близину ових хипермаркета, великих магистрала. Да се направи један иронијски однос оног шта је испод тог чекића настало, и свега што се може наћи у овим радњама. Ово је замисао да се отвори нека врста дискурзивне анализе једног предмета у јавном простору који је у свакодневној употреби, свако га у кући има, свакоме за нешто служи, а овде служи за идеју савремену уметности која, пре свега, покушава да изврши неку врсту акупунктуре јавног поља – објашњава уметник.
Финансирање дела савремене уметности која се постављају у мањим градовима Грозданић оцењује као веома „исплатив пројекат Министарства”.
– То је једна врста децентрализације уметности и не постоји бољи тренутак за истицање савременог ликовног стваралаштва. За овај рад уметник не добија богзна шта у финансијском смислу. Коштао је седам, можда осам хиљада евра, а неупоредиво вреднији од тога је утисак којег ће изазвати у смислу постпродукције. Постаће неки урбани репер.
Грозданић се не противи коментару да је његово дело, може бити, и реквијем за социјалистичку привреду која је подигла ову државу, јер је постављено у близини некад моћне фабрике „Цер”, уништене у НАТО бомбардовању 1999, а сада су свуда около грађевине и адресе нововремене тржишне моде која, нека буде и глобалистичка и каква хоће, није уздигла ни ову ни многе друге српске средине.
– Савремена уметност је крајње запуштен ресурс овога друштва. Јесу богатство Србије и њиве и ливаде, и парадајз и малине, али националној ризници припада и савремена уметности. Не желимо да се поредимо са српским спортистима као представницима државе, јер ми на међународну сцену уопште не идемо. Можда из ове идеје да се савремена дела постављају на јавним просторима произађе план да Министарство у једном тренутку направи фонд за међународна учешћа. Сваке године једна група младих уметника се разилази из постојбине јер не учествују на великим међународним такмичењима, нема их на бијеналима. Можемо да се појавимо само на Бијеналу у Венецији и то нам је то, све остало је све у приватној режији.
