Дуго је трајало преговарање редитеља Стефана Саблића са управом Атељеа 212 да ради представу у овој позоришној кући. А да су преговори уродили плодом доказ је премијера представе „Приморје” по делу Едварда Олбија, у Саблићевој режији која ће бити изведена у четвртак 3. марта у 20.30 часова на сцени „Петар Краљ” Атељеа 212. Аутор сценографије је Дарко Недељковић, а костима Мариа Марковић. У глумачкој екипи су: Горица Поповић, Бранислав Зеремски, Тамара Драгичевић и Иван Михаиловић.
Олбијево „Приморје”, односно фантазија са много комедије бави се темом немогућности комуникације између мушкарца и жене, њиховим неразумевањем и нетрпељивошћу. Зашто је баш овај Олбијев комад Стефан Саблић одабрао у овом тренутку за нови сусрет са београдском публиком?
– Нудио сам многе текстове за које сам био можда и много спремнији. Јер када понудим неки текст то одговорно радим, улазим у саму материју и разумевање текста, видећи га скоро у неком далеком финалном резултату. Дакле, много тога сам им нудио и међу многим текстовима које имам у својој библиотеци, био је и овај Олбијев текст, у издању часописа „Писмо”. Одавно сам већ знао за њега, погледао сам га поново, предложио и то се одједном брзо реализовало. Био сам мало затечен, али сам знао из претходног искуства да ће ти једно такво дело драмске литературе ако му приступиш на прави начин све то вратити. Унапред говорим, никад се не зна како ће представа успети, али јако сам задовољан јер сам добио одличну екипу глумаца. Увек размишљам о проценту ризика, мислим да овде није велики јер имамо одличан текст и добру екипу. Нисам баш очаран што ћемо представу „Приморје” играти на малој сцени, имам доста замерки као гледалац на њу јер се увек мучим да видим глумца, каже редитељ.
Вечита тема мушко-женског односа у комаду „Приморје” сагледана је са пуно ироније, духовитости, али и топлине. Сва незадовољства света, неостварена очекивања, људске тежње Олби пребацује на везу и партнера у којег се разочараш. Из којег угла ће Стефан Саблић у свом сценском читању дела „Приморје” пропитивати мушко-женске недоумице? Зашто сумњамо у мушко-женску комуникацију?
– Све је написао Олби, наше је било да га следимо и разумемо, да храбро препознајемо оно што сви знамо из својих искустава, али и из туђих. Ти архетипови и стереотипи који се у доброј драми тумаче као нова истина, познате животне ситуације. Наравно, свака добра драма то доноси као нову истину, каже Саблић и додаје:
– Добар део литературе базира се на мушко-женском питању: како ускладити те две различите врсте. Едвард Олби управо о томе пише, о немогућности, потреби за другим, за блискошћу, љубављу, паралелно с тим увек иде повреда, страх, незадовољство, разочарање, све оно што води до крајњег потонућа. Овога пута Олби је пратио брачни пар, а њима, као у огледалу, други брачни пар гмизаваца и покушао је да их изједначи са људима. Људи су, ипак, испали глупљи и безизлазни, а гмизавци су отишли загрљени.
Мушкарци и жене се разликују у погледу начина решавања проблема. Док жене више промишљају, мушкарци су склони практичном решавању проблема. Да ли су мушко-женска пријатељства стварност или мит?
– Мислим да мушко-женска пријатељства постоје, она су много ближа срећи и хармонији него односи, много су успешнија него брачни или други љубавни односи где је камен спотицања између мушкарца и жене увек тај сентиментални део, односно љубав. А љубав међу пријатељима је увек љубав и блискост и пријатељство. Зато је веома честа појава да се рађају велика пријатељства између жене и гејева на пример, јер нема страха од повреда. Чим се искључе љубавнички односи ми смо на сигурном терену. Што не значи да треба да одустанемо од љубави и љубавника у животу, тврди Саблић.
У својим представама Саблић посебну пажњу поред комуникације са глумцима поклања музици. Олбијеве јунаке на сцени Атељеа 212 пратиће музика Густава Малера, „крици” мора и животиња. Да ли редитељ у Србији може да живи од свог рада, Саблић одговара:
– Што се тиче зараде ту је све релативно, редитељски посао је свакако од данас до сутра, тако да се и код нас и свуда у свету уметници баве свим и свачим. Живим од много ствари, јер се бавим разним активностима. Направио сам неколико представа које путују и годинама имам редовне хонораре од тога, а буџет допуњавам хонорарима од музике. Све у свему излазим на крај, али треба много сналажљивости и комфора који сам наследио. Не верујем да би неко могао од егзистенцијалне нуле да се снађе па чак и да је изузетан таленат.
