Novosti online

Заустављање миграната ЕУ препушта либијским бродовима

Трговачки брод „Елхиблу”, који је отело стотинак афричких миграната, пресрела је и над њим контролу преузела војска Малте. Био је то само инцидент, усамљени случај, пошто је број азиланата који стижу до Европе ионако пао на ниво из времена пре почетка „мигрантске кризе”.

Европска унија је отуд имала сваки разлог за одлуку од пре неколико дана да ограничи своју операцију „Софија”, којој је циљ пресецање миграционих рута преко Средоземља. Савршено логично, само што је потпуно погрешно.

„Инцидент” с „Елхиблуом” открива све пукотине у таквом резоновању и можда представља тек прву у низу сличних ситуација, до којих би могла довести и одлука да се „Софија” избаци с мора. Наиме, европски бродови више неће патролирати Медитеранским морем већ ће га ЕУ само надзирати из ваздуха, авионима, док ће потезе на води препустити либијској обалској стражи, којој ће се помагати и њеним обучавањем.

Да је то био исправан поступак, не би европске дипломате морале да се око тога прегањају све док нису једва постигле компромис орочен на свега шест месеци, и то тек након што је сломљен велики отпор Италије. Од те државе, изузев Грчке, нико не зна боље колико је „Софија” и у досадашњем облику била осовљена на погрешну ногу, али мало се ко и потрудио више од Италије да јој сада и заклецају колена.

Први проблем је у томе што бројке можда не лажу, али су упарене с погрешним терминима. Број миграната који се пробијају до Европе јесте, према званичним подацима, снижен до нивоа из 2014, године која претходи ономе што је означено као почетак „мигрантске кризе”.

Тада је, заправо, 2015. године, остатак ЕУ морао себи дозволити да примети какво је мноштво азиланата приспело у Италију и Грчку јер ове државе више нису могле да сместе све те људе, па су се они почели пробијати и дубље у унутрашњост континента. За Италију и Грчку, дакле, мигрантска криза почела је још неколико година раније, што значи да смо, посматрајући и садашњи број придошлих миграната, још у њој.

Прилив миграната је драстично редукован пресретањем њихових чамаца док су још у афричким водама, као и построженим критеријумима за одобрење азила, антимигрантском реториком и осталим гестовима којима им је стављено до знања да су непожељни. Међутим, са становишта Италије, Грчке и Шпаније, која је сада све чешће одредиште ка којем мигранти крећу, криза још траје.

У тим условима, ослањање искључиво на обалску стражу Либије, Египта и других северноафричких држава које сарађују с ЕУ могло би се показати преурањеним. Либија, као главно полазиште миграната из Африке, у унутрашњем је хаосу, који би могао поткопати њену ефикасност у задржавању азиланата, ако Европу већ не брину извештаји међународних хуманитарних организација о грозном третману тих људи у либијским центрима за интернацију.

Египат у томе наводно није много бољи, као што му је и политичка ситуација хронично ровита већ годинама и није немогуће да склизне у проблеме који би такође ограничили способност те државе да се још брине и за то да мигранти не стигну до Европе. Ни западно од Либије и Египта, ближе Шпанији, превирања у Алжиру и Тунису никако да се смире.

И из канцеларије шефице дипломатије ЕУ Федерике Могерини је, како је пренео „Гардијан”, упозорено на то да ће „Софија” лишена бродова бити мање ефикасна, али да су „државе чланице донеле своју одлуку”. Она је, изгледа, била управљана жељом да се срежу шансе да мигранти, ако дођу до међународних вода и неког европског брода додељеног овој операцији, стекну шансу да затраже азил у ЕУ.

То је оно што одговара Италији, на чије инсистирање је, према писању европског издања „Политика”, „Софија” и остала без бродовља, с тим компромисом да ипак не буде већ сад потпуно угашена. С обзиром на њену преоптерећеност, јер мало која држава ЕУ пристаје да прими део миграната с југа ЕУ, таква политика Италије не би била сасвим неразумна.

Али, Италија подржава чланице Вишеградске групе, које су такве трансфере блокирале, и слаже се с њиховим ставом да ниједан мигрант не би требало да уопште добије гостопримство у Европи јер то „угрожава вредности хришћанства”, религије коју су на овај континент донеле избеглице с Блиског истока, за прву станицу бирајући управо Рим и у њему остављајући трон Светог Петра.

Италијански парадокс је можда само италијанска брига, али је на осталим чланицама ЕУ да виде шта ће у случају да ограничена „Софија”, у сарадњи са северноафричким државама запалим у проблеме, више не буде у стању да зауставља мигранте.

Без европских пловила и безбедносних снага на мору, да налазе и спроводе азиланте, није немогуће ни да се понови оно што се десило броду „Елхиблу”, који је случајно покупио мигранте а онда морао да им препусти команду над курсом кад су схватили да ће их вратити у Либију.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh