Сматрамо себе фудбалском нацијом, а испоставља се да смо – фусталска! Признајем да сам прескакао извештаје с некаквог европског првенства у спорту чудног имена, који је, испоставило се, мали фудбал какав се игра на школским теренима. По Београду се трачарило да никога у Европи нису могли да на’ватају да организује турнир, па смо, као већи Европљани од Европљана, после базена, у Арену поставили терен за мали фудбал. Или футсал, као познати спорт глупавог имена, склепаног од речи фудбал и сала.
Али, свакога дана Арена је била све пунија. Прочуло се да се тамо игра сјајан фудбал. Онакав какав се некада играо на великим турнирима малог фудбала на Ташу или по школским двориштима, где су стасавали неки нови клинци, играјући с пропалим надама оног великог лоптања што су махом пустили пивске стомаке, као омаж гајбама пива које су испијали жалећи над својом судбином.
Ако није било школског дворишта с добрим головима, уместо статива постављане су цигле или јакне. Наш школски терен у Основној школи „Арчибалд Рајс” на Карабурми, која се некада звала по народном хероју Стјепану Стеви Филиповићу, па променила име на срамоту градских власти после 2000, био је усечен. Усред терена је изграђена породична кућа, па смо морали да дрибламо и бекове и једно велико дрво.
Последњих дана Арена је све пунија. Прочуло се да на терену правилног облика, без дрвета и цигли, игра и некакав чудесан Португалац Рикардињо, који по грађи подсећа на наше оцвале маторе јунаке из краја. Дуго није виђен такав мајстор дриблања на петопарцу. И дуго није виђено да београдска публика на пречац тако страсно заволи непознатог спортисту због вештине и скромности коју приказује.
Ко зна зашто Рикардињо није успео у великом фудбалу. Можда пуши и пије? Или једноставно није имао среће? Али дрибла као Марадона, само нешто боље. Треба хитно проверити сме ли Рикардињо да игра за Србију, али онај, велики фудбал. И треба видети да ли наши момци, који играју за Србију и већ су у полуфиналу, могу да потрче и по Маракани.
Можда то не би био успешан експеримент, али би сигурно био лековит. Јер, још се у овај мали фудбал нису умешали политичари, менаџери, тајкуни и хулигани. Још нису стигли да га упропасте, као што успешно недељама то чине са малим Андријом Живковићем.
Зато је лепо видети очеве са децом како уживају у спорту који су некад играли по школским теренима и улицама. Тада су сањали да буду на великом терену, а махом су завршили на малом. Како у фудбалу, тако и у животу. Ваљда зато тако волимо тај футсал, Рикардиња и наше играче који су дочекали своје парче славе. Она ће, као по обичају, проћи кад се светла Арене угасе, али ових неколико дана вреди гледати момке који играју фудбал. Прави фудбал.
