Фотографски циклус Саше Прерадовића назван „Идеализација жене” својеврсна је потрага за женом која је у улози и ловца и ловине, која и пеца и бива упецана. Овај пројекат ускоро креће на свој пут по европским галеријама. Да у галеријским просторима Италије, Немачке… настави да живи живот који је започео још пре 17 година када је Прерадовић кренуо у својеврсно истраживање појаве која није „производ” савременог времена већ датира још из времена старе Грчке.

– Речником симбола, упаковано у прихватљиву форму, желео сам да укажем на амбивалентност једне појаве, да укажем да жена као биће и пеца и бива упецана. Због тога је она на неким од мојих фотографија обавијена и ужетом и удицом – каже Саша Прерадовић.

Уметник сматра да је фотографија као медиј данас хиперпродуктивна и да врши визуелни притисак на жену како би достигла данашње стандарде лепоте.

– Дакле, ми фотографишемо жену, идеализујемо је на фотографијама. Жена то гледа и труди се да постане таква каквом је ми приказујемо. На почетку, жени је то интересантно, то бива својеврсни изазов за њу. Временом, међутим, постаје све веће оптерећење јер почиње да живи животом фотографије, заправо „фотошопа”, да прати стандарде које пласирамо кроз медије или у медијима. Девојке су све мршавије, све се више подвргавају изгладњивању, пластичној хирургији, фитнесима… И жени је све теже, све мање јој је подношљив тај наметнути стандард. И то је феномен који сам обрађивао – истиче уметнички фотограф који је своју изложбу са 54 фотографије прошле године представио у Банатском Брестовцу и на рад дуг 17 година тиме ставио тачку.

Фотографије је слао на колективне изложбе конкурсног типа и само у прошлој години учествовао на 67 таквих изложби да би се кући вратио са, ни мање ни више, него 48 награда, махом из овог пројекта. Од тога чак четири календарске грем слем награде што је, како каже, њему првом у историји српске фотографије пошло за руком. Реч је о четири златне медаље највишег светског ранга освојене у једној години на једној теми (акт) у четири различите државе.

Њему су, ако га питате, најдраже златне медаље које је освојио у Чешкој, Немачкој, Шри Ланки, Бангладешу…

Први „ухватио” црног лешинара

– Први сам фотограф у Србији који је снимио једну веома ретку врсту лешинара на хранилишту Манастирине на Увцу. Реч је о црном лешинару који је у Србији изумро пре око 60 година. Али, последњих година почео је повремено да се појављује. Највероватније је стигао из Турске и тако су подгрејане наде у нашем научном орнитолошком свету да ће се овај примерак поново нагнездити у кањону реке Милешевке, где постоје природни услови за њега, а одакле је и нестао пре више од пола века. Ова птица веома је битна карика у ланцу исхране јер је једини од лешинара који има довољно снажан кљун да пробије кожу мрцине – каже Прерадовић који је први фотографисао црног лешинара, оком свог објектива ухватио како се ова ретка птица понаша окружена белоглавим суповима, пратио њену борбу за хијерархијски поредак…

Превише добра камуфлажа

– Сигурно сам и једини фотограф у Србији којег су напали орлови белорепани, док сам их снимао. То су, иначе, птице које се плаше људи. А мене су напали. Заправо, њих петнаестак се устремило на мене – каже Прерадовић. На нашу констатацију да се вероватно није добро камуфлирао, уз смех одговара:

– Напротив, док сам их снимао у Баранди, био сам превише добро камуфлиран па ме нису идентификовали као човека већ као плен!

Кратка прича о Калемегдану

– Сада радим пројекат о Калемегдану. И то кроз три субјективна аспекта која сам назвао: „Љубав” јер доживљавам Калемегдан као место љубави, „Фотографија” као место на којем се људи радо фотографишу, и „Лица” као место где можемо да видимо стална интересантна лица као део калемегданског амбијента, од шахиста и пензионера до кучкара и туриста – каже Саша Прерадовић.