Боже драги, кад се човек ујутро пробуди, не зна да ли је започео нови дан или сунце тек залази. Да ли је јесен или лето? Ево наша вучица целе године губи длаку. Ни она не зна да ли треба да има зимско или летње крзно.

Док се ујутро умивам, извињавам се властитом одразу лика у огледалу речима: „Опростите, мислила сам да је купатило слободно.” Све се некако измешало, као и мисли у мојој глави.

Муж ми је без посла већ пет година. Не могу се пожалити, имамо неку уштеђевину и њоме плаћамо рачуне, порезе, порез на порезе… Оно мало што нам остане користимо за неку топлу супу од костију са једном шаргарепом, пола першуна и кришком танко исецканог лука. Уф, ви ни не знате како то прија стомаку, залепљеном за кичмени стуб!

Понекад човек, не својом одлуком, постане вегетаријанац, чак и његов пас. Али у том случају имате две могућности: да у вашем псу пробудите инстинкт вука или да смислите неку оригиналну идеју како преживети до краја месеца. (У супротном, ваш пас ће у вама видети свој улов, а то се манифестује интензивним лизањем ваше ноге.)

Одлучила сам да се вратим старом занату. Није то што мислите…

Моје високе моралне вредности, породично васпитање и образовање допринели су томе да на уметничким изложбама – уместо узвика на пијаци „жене, кесе, торбице” – продајем слике и скулптуре. Слике мање-више, али скулптуре од 10, 15, 20 евра иду како-тако, да се преживи.

Ваљда се људи сажале на моје бледо лице и мршаво тело, мислећи да улажу у блиску будућност неоткривеног уметника, кога ће критичари открити након његове смрти.

Сва моја уметничка дела стварам на тавану, који сам претходно до темеља очистила, после 40 година. Свака кутија је означена списком А-4 формата, шта садржи: за свадбе, за рођендане, кад смршаш на 45 кг, 50 пластичних кеса „Евроспина”, не знам чему служи, за лопове, четири мобилна телефона са батеријама и пуњачима…

Опет мислите погрешно. Није „има се – може се”. Нема се, али ти исти мобилни не раде после две године, а потребни су ти. Уосталом, они су једини контакт који имаш са светом откада си одјавио фиксни број. Тај исти фиксни број у последње три године служио је само да ти истањи нерве, иако си приликом потписивања уговора изразито нагласио да не желиш било какву врсту реклама, промоцију и сличне ствари. Чак си годинама избрисан из телефонског именика. Али они те нађу, ископају негде твој број.

Блиска будућност оних који још поседују кућни број: „Господа Роси. Добар дан, зовем се Лаура, само за вас имамо специјалну понуду…

Знам да сада не размишљате о оваквом улагању, јер живите у граду, али кад одете у пензију, коју никада нећете имати, бићете нам захвални, јер ће се у међувремену клима променити, и воће и поврће, толико генетски измењени, моћи ће да расту само у облацима. Е за то су вам потребни летећи балони.

Мислите о вашој будућности. Знамо да поседујете у банци пуних 35 евра, али ако се одрекнете костију за супу и пола шаргарепе, изаћи ћемо вам у сусрет. Наравно, ако нам поклоните и ваш стан, потрудићемо се да ваши облаци буду изнад вашег ’бившег места становања’, тако да ћете избећи сав стрес чекања: у редовима испред погрешних шалтера, дугим судским процесима везаним за правог власника брисача за ноге испред улазних врата вашег стана.”

Јуче су нас посетили лопови. Понуђена им је кафа без шећера (било нам је толико непријатно што га нисмо имали). Јако им се допао наш умиљати пас, који је махао репом све време. Оставили су све на свом месту. После смо нашли писмо, у којем је поред поруке било 80 евра и један мобилни телефон са претплатом од годину дана.

Сутрадан нам је стигао специјалном пошиљком нови фрижидер пун млевеног меса, поврћа. У поруци је писало: „Извините, нисмо у могућности да вам помогнемо више, мада би требало.

П. С. Увели су порез и нама лоповима.”

Мари М. (негде са севера Италије)