Најокорелији криминалци, свирепе убице и починиоци најтежих кривичних дела не плаше се затвора, јер је то амбијент који им одговара. Ту имају друштво, три оброка дневно, хигијену и све што им је потребно, рекли су кривичари на међународној научној конференцији која се одржава на Тари.

– Оно чега се убице плаше су обавезно психијатријско лечење и медицинске мере које се према њима могу примењивати до краја живота. Једна од њих је хемијска кастрација за силоватеље и педофиле – рекли су проф. др Драган Батавељић са Правног факултета у Крагујевцу и мр Ратомир Антоновић са Факултета „Константин Велики” у Нишу.

Осуђеницима за кривична дела против полне слободе у многим земљама се умањује дужина трајања казне затвора уколико пристану на хемијску кастрацију. Нико не може бити присилно кастриран, већ само уз изричити пристанак, али би у том случају казна била блажа.

– Принцип хемијске кастрације је заступљен у неким европским земљама, као што су Немачка, Чешка, Словачка, док је у Пољској кастрација обавезна, уколико је жртва млађа од 15 година. У случају одбијања, осуђеник се упућује на обавезно психијатријско лечење. У Молдавији се сваки осуђени педофил хемијски кастрира, независно од његовог пристанка, док је у Русији ова казна обавезна за учиниоце кривичних дела према особама млађим од 14 година. У Македонији се ови злочинци добровољно излажу медицинском третману смањења сексуалног нагона, уз умањење казне затвора. У случају да поново почине злочин, тада се код њих обавезно примењује хемијска кастрација – навели су др Батавељић и мр Антоновић на научној конференцији „Одговорност и санкција у кривичном праву” у организацији Удружења за међународно кривично право.

Наводећи низ аргумената против увођења казне доживотног затвора, уз уважавање иницијативе фонда који носи назив убијене девојчице Тијане Јурић, нагласили су да се та казна може ставити у исти ранг са смртном казном.

– Изрицањем доживотне робије осуђеник доживљава грађанску смрт. Он губи сва права, као и евентуалну могућност да се поново адаптира у друштво. Његов живот се своди на пуко егзистирање ван социјалне и породичне средине, у ишчекивању самртног часа – рекли су наши саговорници.

С обзиром на то да се казна доживотног затвора сматра извршеном када наступи смрт осуђеника, уколико није дошло до условног отпуста, онда је јасно, наводе кривичари, да доживотна робија за једног убицу може да траје неколико година, а за другог неколико деценија. У свету су забележени случајеви да су осуђеници на доживотну казну веома брзо по пријему у затворску установу извршили самоубиство.

Осим тога, код ове групе осуђеника постоји велики ризик од бекства, као и од убиства других затвореника и стражара.

Подсетио је на податак да један осуђеник државу кошта око 14 до 15 евра дневно, па је поставио питање колико ће пореске обвезнике у Србији коштати један доживотни осуђеник и колико држава има губитка по глави сваког осуђеног.

– Осуђеници не смеју бити укључивани у процес рада мимо њихове воље. То налажу европски стандарди. Морају имати адекватан простор за живот, квалитетну храну, богату витаминима, угљеним хидратима, беланчевинама и другим неопходним намирницама, хигијенске услове, простор за рекреацију и разоноду. Изградњом посебног објекта за осуђенике на доживотну робију ушло би се у нерационалне трошкове, јер они не могу држави и друштву да донесу било какав производ или корист, већ само велики губитак и штету – казао је мр Антоновић.

О улози страха од доживотне казне затвора, као мери спречавања најтежих злочина, тешко је говорити, јер је и досадашња казна од 40 година, сматрају кривичари, била слична претња, а ни смртна казна није спречавала најтеже злочине. Закључили су да доживотна робија има за циљ изолацију односно трајно искључивање злочинца из друштва, због тога што је потенцијално опасан за сваког грађанина. После 27 година иза решетака, осуђени за неке тешке злочине могли би да траже условни отпуст, али суд не би имао никакву обавезу већ само могућност да донесе одлуку о условном пуштању на слободу. Др Батавељић је посебно нагласио да би Србија могла да има озбиљан проблем са Европским судом за људска права у Стразбуру уколико се прихвати предлог да за неке најтеже облике кривичних дела нема могућности условног отпуста. То би представљало кршење члана три Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

– Пракса Европског суда за људска права показује да се немогућност условног отпуста третира као мучење, нечовечно и понижавајуће поступање и кажњавање. У пресуди „Винтер и други против Уједињеног Краљевства”, суд у Стразбуру је заузео становиште да кад национално право неке државе потписнице Европске конвенције не даје могућност условног отпуста, односно оцене надлежног органа да ли се осуђеник рехабилитовао, овакво поступање представља кршење члана три Конвенције, који прописује: „Нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању” – навео је др Батавељић.

Он сматра да би се злочини над децом могли спречити уз бољи надзор школских и предшколских установа и њихове околине, као и едукацијом деце и малолетника о опасним људима и опасним ситуацијама.

Појачани надзор над манијацима

Кривичари су нагласили потребу за ажурном евиденцијом података о свим особама осуђиваним за кривична дела против полне слободе.

„Над њима се мора обављати појачани надзор, како би се у сваком тренутку знало куда се крећу”, рекао је мр Антоновић. Такође, њима треба онемогућити боравак у близини школа и вртића, а посебну пажњу требало би посветити њиховом лечењу.