Jeдно од чуда Светог Саве јесте и подизање Светосавског храма на Врачару. Деценијама је његово зидиниште стајало као трнов венац на глави Београда. Све је било вероватније него да ће противници Светог Саве икад дозволити његову градњу.” Највећи син свих наших народа и народности” изјавио је да се тај храм неће градити док је он жив. Другим речима – никад, с обзиром на то да је био бесмртан. Први до њега најпре је предлагао да се на освећеним темељима коначно скући циркус. Потом је идеја модернизована и закључено да је то место идеално за градску гаражу. Али, баш најљућим противницима храма припада слава што на Великом Врачару нису подигли ништа друго. Тако је сачувана гола ледина коју је све више освајао трњак и шипражје. Да су је притисли са неколико мастодонтских вишеспратница, питање храма заувек би скинули с дневног реда. Човек помишља да нису можда и они зазирали од „видовитог пепела”. Проносио се шапат да је архитекта Добровић Народну библиотеку спустио низ падину да се не би раменовала с храмом, што је значило да није искључивао могућност да ће се храм можда некад градити, мада су у то време и највеће присталице његове градње сматрале да то више „није реално”.
Пре тридесет и три године (1983) осванула је вест у недељнику НИН да је прича о Храму Светог Саве покренута с мртве тачке. Речено је да ће Цркви допустити да на темељима храма сазида нешто, што ће бити њено, а неће бити храм. На ту вест сјатило се у Патријаршију и затражило пријем код патријарха Германа двадесетак грађана, монаха и свештеника, сликара и песника, међу којима је било и неколико још живих добротвора и предратних чланова различитих одбора за изградњу Светосавског храма. Организатори сусрета били су монаси Амфилохије и Атанасије, који су и становали у згради Патријаршије. Међу позванима, између осталих, били су сликар Милић од Мачве, архитекте Ристић, Пешић, Нешковић, парох у малој Цркви Светог Саве Гавриловић и онај који о том догађају овде сведочи.
Патријарх Герман је, како се то некад говорило, умео да изгледа. Љутнут, с патарицом у руци, дочекао нас је речима: „Изволите, што сте дошли?”
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
