Novosti online

Кад Енглез учи Немце шпијунажи

Сни­мак из 1981. го­ди­не, ко­ји је про­шле не­де­ље екс­клу­зив­но еми­то­вао Би-Би-Си, при­ка­зу­је ка­ко нај­ве­ћи дво­стру­ки агент хлад­ног ра­та, Ким Фил­би, под­у­ча­ва оба­ве­штај­це Шта­зи­ја у Ис­точ­ном Бер­ли­ну. Сни­мак је про­на­ђен у ар­хи­ви ове оба­ве­штај­не слу­жбе НДР. Фил­би је при­па­дао кру­гу аге­на­та с Кем­бри­џа, ле­ген­дар­ној „Кем­бриџ че­твор­ци” ко­ја је шпи­ју­ни­ра­ју­ћи за КГБ на­не­ла огром­ну ште­ту бри­тан­ској оба­ве­штај­ној слу­жби. Ен­гле­зи их др­же за нај­ве­ће из­дај­ни­ке у исто­ри­ји, а Мо­сква их ди­же ме­ђу зве­зде. Зо­ве их „Пет ве­ли­чан­стве­них” (Ен­гле­зи су ка­сно са­зна­ли за пе­тог чла­на). Под­стак­ну­та еми­то­ва­ним ви­део-за­пи­сом, „По­ли­ти­ка” пред­ста­вља дру­жи­ну (Ким Фил­би, Гај Бар­џис, До­налд Ме­клин, Ен­то­ни Блант), с по­себ­ним освр­том на нај­бо­љег – Ха­рол­да Адри­ја­на Ру­се­ла Фил­би­ја – чу­ве­ног Ки­ма.

По­сле ње­га фил­мо­ви о тај­ним аген­ти­ма, од хо­ли­вуд­ских три­ле­ра до кла­си­ка, мла­ки су при­каз оно­га што за­и­ста чи­ни ову слу­жбу. Да­ле­ко од то­га да су аген­ти су­пер­ме­ни по­пут Џеј­ма Бон­да ко­ји отров ва­ри као чај, го­лим ру­ка­ма раз­о­ру­жа­ва бар де­се­то­ри­цу док бе­жи пред сне­жном ла­ви­ном и уз­гред спа­са­ва жи­вот ле­по­ти­ца­ма.

Од че­га је, осим уме­ћа да из слу­жбе иза­ђе жив, сат­кан вр­хун­ски шпи­јун?

Има не­ко­ли­ко кла­си­ка, по­пут „39 ко­ра­ка” из 1935. го­ди­не, за ко­је пра­ви аген­ти ка­жу да вер­но про­ни­чу у сег­мен­те њи­хо­ве про­фе­си­је. По њи­ма не­ма до­брог фил­ма о шпи­ју­ни­ма без из­да­је, кра­ђе по­да­та­ка и кон­тра­шпи­ју­на­же. Због на­ра­во­у­че­ни­ја о спо­соб­но­сти адап­та­ци­је где ле­жи раз­ли­ка у то­ме да ли жи­виш или уми­реш, „39 ко­ра­ка” ста­вља­ју на пи­је­де­стал. Али и он оста­је не­до­ре­чен, ка­да о „дру­гом нај­ста­ри­јем нај­не­ча­сни­јем за­ни­ма­њу на све­ту” – ка­ко га је на­звао др­ски Ен­дру Бојл, аутор „Кли­ме из­да­је” (о „Кем­бриџ че­твор­ци”) – све­до­чи шпи­јун. Под усло­вом да го­во­ри исти­ну.

Нај­у­спе­шни­ји дво­стру­ки агент хлад­ног ра­та, ко­ји је из­да­јом те­ме­ље бри­тан­ске оба­ве­штај­не слу­жбе ба­цио на ко­ле­на, Ким Фил­би, ус­пео је да, го­то­во 30 го­ди­на упо­ко­јен у хла­ду мо­сков­ског гро­бља, уз­бу­ди Ен­гле­зе.

Ис­ко­чио је, као дух из лам­пе, из Шта­зи­је­вог шта­ба пра­во на ТВ екра­не. Гле­да­ла је на­ци­ја, та­да већ под­бу­лог чи­ки­цу, скри­ве­ног иза за­там­ње­них на­о­ча­ра, ка­ко са­мо­за­до­вољ­но при­ча ко­јом ла­ко­ћом је ва­рао ен­гле­ске слу­жбе. Де­це­ни­ја­ма је Фил­би „пле­сао” по­пут ба­ле­ри­не из­ме­ђу Бри­та­на­ца и Со­вје­та. Ни­су га ухва­ти­ли. Чак и ка­да су ма­ха­ли до­ка­зи­ма, ни­шта ни­је при­знао. На кра­ју је по­бе­гао у Мо­скву ода­кле је 25 го­ди­на пу­то­вао Со­вјет­ским Са­ве­зом у дру­штву че­твр­те су­пру­ге.

Шта­зи­јев­це је на­звао „дра­ги дру­го­ви” и од­сеч­но уде­лио нај­бо­љи мо­гу­ћи са­вет: „Све по­ре­ци­те”.

„И ка­да вас су­о­че са до­ка­зи­ма, ни­ка­да ни­шта не при­знај­те”, ка­же агент ко­ји је не­бро­је­но пу­та, ин­си­сти­ра­ју­ћи да су до­ка­зи про­тив ње­га фал­си­фи­кат, осу­је­тио сум­ње МИ6, ен­гле­ске слу­жбе из ко­је је Мо­скву хра­нио по­вер­љи­вим по­да­ци­ма у до­ба и по­сле Дру­гог свет­ског ра­та.

Оп­стао је, по­себ­но по­сле 1951. го­ди­не, ка­да су Гај Бар­џис и До­налд Ме­клин пре­бе­гли у Мо­скву, пре не­го ће се са­зна­ти да су из­дај­ни­ци. Сум­њив ви­ше не­го ика­да, др­жао се до 1963, ка­да је, го­то­во филм­ски, не­стао.

„Све што је тре­ба­ло да ра­дим је­сте да не гу­бим жив­це. У не­при­ја­тељ­ском та­бо­ру про­вео сам 30 го­ди­на”, хва­ли­сао се пред не­мач­ким оба­ве­штај­ци­ма.

Осим че­лич­них жи­ва­ца, аген­та је под­у­пи­ра­ла ло­ги­сти­ка ко­ја му је за­па­ла ро­ђе­њем. При­па­дао је бри­тан­ској ели­ти. Знао је љу­де на ути­цај­ним по­ло­жа­ји­ма. Уз са­вр­шен ак­це­нат, бес­пре­кор­не ма­ни­ре, нај­бо­ље шко­ле, раз­о­ру­жа­ва­ју­ће др­жа­ње и ви­со­ку то­ле­ран­ци­ју на ал­ко­хол, пред њим је би­ла не­моћ­на и нај­бо­ља бри­тан­ска слу­жба.

„Ни­ка­да ме ни­су пре­би­ли и му­чи­ли. Зна­ли су да ћу, ако гре­ше, на­пра­ви­ти не­ви­ђен скан­дал.”

У јед­ном од број­них чла­на­ка по­све­ће­них „шпи­ју­ну ме­ђу при­ја­те­љи­ма” „Гар­ди­јан” пи­ше да Ари­сто­те­ло­ву мак­си­му – чо­век с тај­ном је мо­ћан чо­век – нај­бо­ље до­ка­зу­је Фил­би. Опи­су­ју­ћи га за­ди­вљу­ју­ће ин­те­ли­гент­ним, дру­штве­ним и шар­мант­ним, лист пи­ше да је овај чо­век кон­тра­шпи­ју­на­жом, „до­де­лив­ши” та­ко мо­жда сто­ти­на­ма окрут­не и не­ча­сне смр­ти, го­ди­на­ма ма­ни­пу­ли­сао во­де­ћим фи­гу­ра­ма у за­пад­ним оба­ве­штај­ним слу­жба­ма, из­вла­че­ћи им нај­по­вер­љи­ви­је ин­фор­ма­ци­је ко­је је слао пра­во у КГБ.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Na Vrh