Снимак из 1981. године, који је прошле недеље ексклузивно емитовао Би-Би-Си, приказује како највећи двоструки агент хладног рата, Ким Филби, подучава обавештајце Штазија у Источном Берлину. Снимак је пронађен у архиви ове обавештајне службе НДР. Филби је припадао кругу агената с Кембриџа, легендарној „Кембриџ четворци” која је шпијунирајући за КГБ нанела огромну штету британској обавештајној служби. Енглези их држе за највеће издајнике у историји, а Москва их диже међу звезде. Зове их „Пет величанствених” (Енглези су касно сазнали за петог члана). Подстакнута емитованим видео-записом, „Политика” представља дружину (Ким Филби, Гај Барџис, Доналд Меклин, Ентони Блант), с посебним освртом на најбољег – Харолда Адријана Русела Филбија – чувеног Кима.
После њега филмови о тајним агентима, од холивудских трилера до класика, млаки су приказ онога што заиста чини ову службу. Далеко од тога да су агенти супермени попут Џејма Бонда који отров вари као чај, голим рукама разоружава бар десеторицу док бежи пред снежном лавином и узгред спасава живот лепотицама.
Од чега је, осим умећа да из службе изађе жив, саткан врхунски шпијун?
Има неколико класика, попут „39 корака” из 1935. године, за које прави агенти кажу да верно проничу у сегменте њихове професије. По њима нема доброг филма о шпијунима без издаје, крађе података и контрашпијунаже. Због наравоученија о способности адаптације где лежи разлика у томе да ли живиш или умиреш, „39 корака” стављају на пиједестал. Али и он остаје недоречен, када о „другом најстаријем најнечаснијем занимању на свету” – како га је назвао дрски Ендру Бојл, аутор „Климе издаје” (о „Кембриџ четворци”) – сведочи шпијун. Под условом да говори истину.
Најуспешнији двоструки агент хладног рата, који је издајом темеље британске обавештајне службе бацио на колена, Ким Филби, успео је да, готово 30 година упокојен у хладу московског гробља, узбуди Енглезе.
Искочио је, као дух из лампе, из Штазијевог штаба право на ТВ екране. Гледала је нација, тада већ подбулог чикицу, скривеног иза затамњених наочара, како самозадовољно прича којом лакоћом је варао енглеске службе. Деценијама је Филби „плесао” попут балерине између Британаца и Совјета. Нису га ухватили. Чак и када су махали доказима, ништа није признао. На крају је побегао у Москву одакле је 25 година путовао Совјетским Савезом у друштву четврте супруге.
Штазијевце је назвао „драги другови” и одсечно уделио најбољи могући савет: „Све пореците”.
„И када вас суоче са доказима, никада ништа не признајте”, каже агент који је небројено пута, инсистирајући да су докази против њега фалсификат, осујетио сумње МИ6, енглеске службе из које је Москву хранио поверљивим подацима у доба и после Другог светског рата.
Опстао је, посебно после 1951. године, када су Гај Барџис и Доналд Меклин пребегли у Москву, пре него ће се сазнати да су издајници. Сумњив више него икада, држао се до 1963, када је, готово филмски, нестао.
„Све што је требало да радим јесте да не губим живце. У непријатељском табору провео сам 30 година”, хвалисао се пред немачким обавештајцима.
Осим челичних живаца, агента је подупирала логистика која му је запала рођењем. Припадао је британској елити. Знао је људе на утицајним положајима. Уз савршен акценат, беспрекорне манире, најбоље школе, разоружавајуће држање и високу толеранцију на алкохол, пред њим је била немоћна и најбоља британска служба.
„Никада ме нису пребили и мучили. Знали су да ћу, ако греше, направити невиђен скандал.”
У једном од бројних чланака посвећених „шпијуну међу пријатељима” „Гардијан” пише да Аристотелову максиму – човек с тајном је моћан човек – најбоље доказује Филби. Описујући га задивљујуће интелигентним, друштвеним и шармантним, лист пише да је овај човек контрашпијунажом, „доделивши” тако можда стотинама окрутне и нечасне смрти, годинама манипулисао водећим фигурама у западним обавештајним службама, извлачећи им најповерљивије информације које је слао право у КГБ.
