Novosti online

​Каква је љубав у зрелим годинама

Романтична комедија „Френки и Џони обасјани месечином” Теренса Мек Нелија прича је о двоје усамљених средовечних људи: несигурној конобарици Френки и кувару Џонију, а премијерно ће бити изведена сутра увече у 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Режију потписује Теа Пухарић, а насловне јунаке играју Слобода Мићаловић и Игор Ђорђевић. Представа је урађена у сарадњи са Народним позориштем из Сомбора.

– Одредница жанра романтична комедија ове представе није баш најтачнија зато што асоцира на површну сладуњавост и романтику, а онако како је ми правимо, пре припада, рецимо, љубавној драми. Ми се заправо бавимо понашањем двеју заљубљених особа у зрелијим годинама које грчевито покушавају да се споје или одвоје, у зависности из којег лика, односно тренутка гледате драму. Средина у каквој се налазе Френки и Џони се по много чему разликује од ове наше, али у једној ствари је иста. То је друштво које неудату келнерицу од близу 40 година и човека од 40 година са растуреним браком и две године затвора иза себе, по малограђанском инстикту, проглашава шкарт робом. Е, то двоје шкарт људи покушава да надјача ту слику која им је наметнута споља и да надвладавајући личне сцене страхова и неуспеха, који су им стално пред очима, почну живот од нуле заједно, јер права љубав никада не касни. Касне само људи у њеном препознавању, каже Игор Ђорђевић и објашњава шта то тако укусно „кува” његов Џони:

– Одличан је то лик. Ретка зверка. Мудар и луд, није сиров, храбар је, духовит и тужан. Заиста импресивна личност, толико да се стварно запитам како му ова жена оволико и одолева. Волим такве ликове да играм јер им помало и завидим. Џони је од оних ликова које не морате да браните на сцени, он се сам брани, ваљда и зато што је у својој главној намери да задобије љубав своје лепше половине толико искрено нестрпљив, али исправан, да је неодољив.

Игор Ђорђевић статус првака Народног позоришта у Београду стекао је млад, са 34 године, а донели су му га: Фигаро, Едип, Аскер Хусо, Пентеј, Кањош Мацедоновић, Ставрогин, Мартин, Ричи… Која је граница испод које не иде, будући да звање првака обавезује, односно да ли је глума, како је неко приметио, једно велико чекање, питали смо нашег саговорника, а он је одговорио:

– Чекање ме увек одбијало, ваљда због тако јасног одсуства личне иницијативе. Та метафора је широка па је само зато можда прикладна. Јесте, у мом Народном позоришту некад сам чекао да ме редитељ одабере за било коју улогу и стави у било коју поделу, играо сам без поговора и без штедње. То се и по глумачкој етици од младог глумца очекује, и ја сам ту ствар ваљано отплатио. Сада се то чекање своди на неприхватање свега што ти се нуди, на чекање праве улоге која ме стварно интересује и где могу глумачки да напредујем.

А о односу друштва према позоришту Игор Ђорђевић каже:

– Театар захтева негу, јер то је ретка и вредна античка биљка. Не можете театар бацити на тржиште и очекивати да сам успе. Прогутаће га забављачки вулгарни коров. Друштво коме позориште није битно осуђено је на сигурну пропаст. Убеђен сам у то. Позориште је цивилизацијска мера. Увек је била. Ако желите да видите у ком је стању неко друштво, не тражите колике су његове девизне резерве, већ погледајте број и квалитет позоришта које има.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Na Vrh