Novosti online

Србија може да одложи продају земље странцима

Србија, и поред лоше испреговараног Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), још има шансу да заштити своје оранице од наглог уплива страног капитала.

Наша стратегија могла би да се заснива на преузимању појединих решења из земаља ЕУ. У законодавству многих чланица и те како постоје ограничења ко и под којим условима може стећи право да постане власник пољопривредног земљишта. Ако институције ЕУ то толеришу својим чланицама „преписивање” таквих одредби за Србију би била добра опција, сматрају стручњаци.

Постоји мишљење да би у овим околностима најподеснији био „словеначки” модел прописа. Словенија за разлику већине других држава никада није тражила мораторијум (забрану продаје земље странцима) али је вешто у прописе уградила неколико ограничења за стицање права над земљиштем. Нека од њих су, рецимо, да купац мора да буде држављанин ове земље најмање пет година, да предност при куповини имају власници суседних парцела као и млади пољопривредници који формирају ново газдинство или проширују постојеће поседе.

У Студији објављеној у Студентској ревији за привредно право још 2014. године студенти Правног факултета у Београду дали су упоредну анализу о томе како су европске, али и друге државе регулисале ова питања. Из ове анализе може се закључити да су се све релативно нове чланице ЕУ (Пољска, Чешка, Мађарска, Хрватска и друге) суочавале са сличним изазовима као и Србија данас. Имале су ниске приносе у пољопривреди, проблеме са наводњавањем, застарелу механизацију, ниске субвенције… Постојао је снажан отпор према приступању ЕУ и реформама уопште. Под таквим притиском већина ових држава тражила је, и добила, продужетак важења забране продаје обрадивог земљишта странцима како би заштитили домаће пољопривреднике. Међу њима су Словачка, Мађарска, Пољска, Хрватска…

Посебно је интересантан податак о кретању цена пољопривредних ораница у земљама централне и источне Европе (ЦИЕ) непосредно пре и након приступања Унији јер сличне промене могу да се очекују и у Србији.

Истраживачи су упоредили цене земљишта у периоду од 2001. до 2006. године у неколико држава ЦИЕ као и просек у тадашњим чланицама ЕУ. Док је рецимо 2006. у државама ЦИЕ хектар вредео од 1.900 до 2.300 евра просек у тадашњој ЕУ био је чак 12.000 евра.

Разлике су биле огромне и то је, уз ниже приходе грађана, био одличан аргумент овим држава да затраже продужење мораторијума за продају земљишта страним држављанима.

Дошло се такође до податка да је у посматраном периоду цена драстично расла у Пољској (35 одсто), Словачкој (21 одсто), Естонији (50 одсто) а у Литванији за чак 143 процента. Како се наводи у анализи, пораст цена погурале су и такозване „шпекулативне тражње” појединаца који су били свесни огромних разлика у цени обрадиве површине у тадашњој ЕУ–15 и земљама централне и источне Европе.

– Није тешко закључити да њихов крајњи циљ није био бављење пољопривредом већ добит од даље препродаје ораница странцима када то законски оквир дозволи – истиче се у овој студији.

Паралела са Србијом је очигледна. Процењује се да је више од 100.000 хектара обрадивог земљишта већ у рукама домаћих и страних тајкуна. До ораница су дошли под нереално повољним условима, углавном кроз приватизацију пољопривредних комбината који су претходно доведени до пропасти. Неки од њих су зарадили огроман новац препродајом раније јефтино купљене земље, а неки тек намеравају да профитирају од таквих трансакција.

Иначе у последњих десетак година, посебно после велике економске и прехрамбене кризе 2007–2008. године, у свету влада прави рат за преузимање пољопривредног земљишта. Велики инвеститори, па чак и владе појединих земаља, од тада до данас заузели су (купили у различитим формама) више од 35 милиона хектара обрадиве земље у свету. Око 40 одсто тих купаца има седиште у ЕУ. Инвеститорима су посебно интересантне источноевропске земље, које се придружују заједници где постоји обавеза промета земљишта, али и државе које су у процесу придруживања. Највеће парцеле до сада су откупљене у Румунији где је око 800.000 хектара продато практично у бесцење.

Агроекономисти истичу да овакав тренд има негативне последице јер се прелази на интензиван узгој свега неколико култура – кукуруза, соје, пшенице, уљана репице… док се остале културе елиминишу.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Na Vrh