Novosti online

Како избацити из трке за злато силу која пола века лови злато

Од нашег извештача

Рио де Жанеиро – „Градимо нешто посебно годинама. Наш програм има историју, дугу традицију високих пласмана на светском нивоу. Један циљ коме стремимо, ипак, није остварен овог месеца. И не знам да ли ће бити испуњен кроз четири године или 52, међутим, наш посао је да златна олимпијска медаља постане стварност у неком тренутку историје одбојкашког програма Сједињених Америчких Држава“.

Ова прекјучерашња изјава селектора америчких одбојкашица Карча Кираља, у избору Светске одбојкашке федерације (ФИВБ) најбољег играча 20. века, недвосмислено говори о величини подвига наше репрезентације у полуфиналу Олимпијских игара. Американке маштају о злату још од Токија 1964 (пре 52 године), када је одбојка дебитовала на највећој смотри спорта, али сребрно одличје остаје њихов највећи домет (три пута 1984, 2008, 2012, бронза 1992).

После другог узастопног пораза од Бразилки у олимпијском финалу (3:1 и у Пекингу и у Лондону), пре четири године на клупу САД доведен је „златни“ Кираљ. Једини играч с три олимпијске круне: у одбојци две (Лос Анђелес 1984, Сеул 1988) и у одбојци на песку једну (Атланта 1996). У Рију се борио за своју четврту, али што је много важније, за прву одбојкашица које су стигле као водећа селекција на светској ранг-листи. Веровало се да је он гарант успеха, тим пре што је Американке одвео до првог злата на Светском првенству, пре две године у Италији. Знатно је променио састав, задржавши само четири играчице из лондонског финала. У сусрет олимпијском турниру шест од осам такмичења су освојиле.

Српска прича је сасвим другачија. Исто је само то што су на обе стране постојали велики снови…

Ако оставимо по страни бронзу Југославије на Европском првенству у Паризу 1951 (савезни капитен Сава Гроздановић), наша одбојка у прошлом веку није имала запаженије резултате на међународној сцени. Могло би да се каже да је олимпијско злато мушке репрезентације, 2000. у Сиднеју, почетак стварања моћне женске екипе. Тадашњи председник ОС Југославије Александар Боричић је најавио следеће: „Сада желимо женски тим на врху“! У тренутку кад одбојкашице „нису постојале на светској мапи“. Две године касније на место селектора дошао је Зоран Терзић и репрезентација је почела да расте из године у годину. Било је и успона и падова, али за разлику од Америке, код нас се није мењао шеф струке. Од тада су наше одбојкашице нанизале 15 медаља (са овом у Рију), рачунајући поред три највећа такмичења и Европску лигу, Гран при и Европске игре. Шест пута узастопце (2006-11) проглашаване су за екипу године у избору Олимпијског комитета Србије.

И варпци на грани знају да је одбојкашки спорт код нас пример добре организације. Много је уложено у успехе (више труда него новца) и медаље су се исплатиле, што се види по томе колико је одбојка популарна код нас, пре свега код девојчица. Рачуна се да у Србији има, у свим категоријама, око 45.000 играча (18.500 регистрованих у обе конкуренције) од чега 30.000 одбојкашица. Само у Београду је 10.000 одбојкашица, у Новом Саду око 5.000. На територији наше земље регистрована су 342 женска клуба и ко зна колико школа одбојке. У Војводини малтене свако село има клуб.

Постоји пет рангова такмичења: Суперлига, Прва лига, Прва Б лига, Друга лига, Регионалне лига. Општинске лиге нису занемарљива база.

Одбојка је у школама најмасовнији спорт за девојчице, а вероватно укупно најпопуларнији екипни женски на свету. Једини је тимски спорт у којем су изједначени уговори играча и играчица. Тако ће Кинескиња Џу Тинг, наш ривал у финалу, играти у новој сезони у Турској (Вакифбанка) за милион долара по сезони.

Али, да се вратимо на Америку, на њихов потенцијал стварање шампиона…

Женска одбојка је на уласку у 21. век била на трећем месту по броју регистрованих спортиста у америчким средњим школама (иза атлетике и кошарке), али је у последње две године избила на другу позицију. Не би било погрешно да се каже и да је најмасовнија, пошто у атлетици постоји десетине дисциплина.

Осам пута више девојчица него дечака у САД тренира одбојку. Рецимо, само у Калифорнији (40 милиона становника) тај однос је 40.000:16.000 за девојчице. Према статистици Националног савеза средњошколског спорта САД (НФХС) за прошлу школску годину, у Америци има 15.755 школа у којима се игра женска одбојка, а регистровано је 426.309 играчица (у мушкој конкуренцији 2.333 школе и 55.417 играча). Атлетику тренира 485.969 девојчица, а кошарку 429.380. Кад је реч о универзитетима – што је већ озбиљна одбојка – на колеџима све три дивизије пријављено је укупно 16.647 играчице и 1.064 тима. Није лако надмашити један такав моћан систем за „прављење“ одбојкашица.

„Пораз од Србије је огромно разочарање. То баш јако боли, што је и природно. Такав је осећај кад вам је до нечега толико стало“, рекао је после полуфинала амерички Карџ Кираљ који је био помоћник селектора САД кад смо од њих изгубили са 3:0 (за свега 72 минута) у групи на Олимпијским играма у Лондону 2012.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Na Vrh