Филм „Младост” је још један усхићујући сусрет са посебним, личним имагинаријумом италијанског филмског аутора Паола Сорентина чији су филмови мишљени као визуелне сензације што се нижу дуж фабуларних линија. У садејству са, како каже Сорентино – његовим „братом близанцем”, директором фотографије Луком Бигацијем, визуелношћу бојадише и саму драматургију. У „Младости” (La giovinezza/Youth) визуелна нарација је важнија од вербалне. То и јесте прави филм.
И у „Младости”, баш као и у „Ил диву”, „Ово мора да је то место”, а нарочито у „Великој лепоти”, Сорентино је достигао праву размеру између ироније и патетике, лепоте и гротесктности, тим главним окосницама његове естетике којој увек прикључује и поетику бизарности, да зачини, испровоцира, запита.
У „Младости” иде још корак даље. Нуди нам филмске слике веће од живота и са истанчаним уметничким нервом стапа интелект и емоције у једно. Попут чаробњака дубоко дира гледаоца креацијама својих покретних слика, с којима тако вешто, сликовно поетски, дочарава све оно што његови филмски јунаци доживљавају и проживљавају дубоко у себи. Оно што се голим оком не види.
Врхунским стилом и визуелном лепотом сада приповеда о уметности, музици, филму, популарној култури. Под плаштом садашњости отвара питања прошлости, будућности и младости. Питања младости (духом) када тело већ остари, питања будућности у старости. Медитира над пролазношћу живота, над губитком љубави и креације, устврдивши успут и да је „инспирација лаж, не постоји, постоји само ферментација”, да „емоције нису прецењене” већ су „емоције једино што нам на крају остаје”…
Отварајући и као кључно питање шта уметност чини младом и када њени творци остаре, Сорентино поентира. Само свевремена уметност, било да су њени творци композитори и диригенти, филмски редитељи или фудбалери, остаће вечно млада. Таква дела надживљују своје творце…
Ову своју дубоко емотивну посвету уметности и уметницима, али и животу, Сорентино је пласирао кроз ту њему својствену иронично-гротесктно-бизарно-хуморну причу, у којој је своје времешне јунаке сместио у велнес центар у Давосу где је својевремено Томас Ман сместио радњу своје драме „Чаробни брег”.
Сорентинови филмски јунаци су: диригент и композитор Џеф који се у младости дружио са Стравинским (Мајкл Кејн), филмски редитељ Мик што спрема свој тестаментарни филм (Харви Кајтел), претилни и астматични Дијего Марадона са тетоважом Карла Маркса на леђима (Роли Серано), остарела холивудска звезда и Микова муза Бренда Мартел (Џејн Фонда), која је у луксузне бање у швајцарским Алпима стигла само да би саопштила редитељу да ће ипак прихватити боље плаћену улогу пијане бабе у мексичкој ТВ-серији…
Сорентино креира идилу и мир места у којем богати и славни освежавају и подмлађују своја остарела тела, не размишљајући толико о прошлости колико о будућности, што уз низ комичних пасажа резултира и хуморним и дирљивим филмом. Филмом привлачним гледаоцима који и сами често застану пред неухватљивом прошлошћу. Филмом који и млади треба да погледају. Јер, док младост имамо нисмо је свесни. Када је више немамо, тешко се сетимо шта смо то стварно имали.
