Привилеговани људи, рекао је један мудар амерички професор, воле да верују да је граница између добра и зла фиксирана и непробојна – „они су на доброј страни, други на лошој”. За разлику од обичног, „простог” света, који слику највећег зла обично смешта у непознато, оно што је далеко или другачије, ушушкане „софистициране” елите воле да га виде око себе, иза првог мусавог зида и блатњавог ћошка, усред онога што им је најближе и што најбоље познају.
Ипак, ретко је у делима која нису завршила у ропотарници интелектуалне историје једно зло – уоквирено препознатљивим културалним обрасцем и илустровано стиховима песника народа коме припада аутор – представљано толико великим, дубоко укорењеним и неуништивим, као у књизи пежоративног наслова „Философија паланке”. Пре него што нам, негде при крају, саопшти да „паланка”, у ствари, нема своју филозофију, Радомир Константиновић износи размишљања која су хипнотисала српску либералну елиту и загрејала срца екстремних националиста у окружењу.
Без узимања у обзир садржаја и утицаја „Философије паланке” није могуће разумети дубину подела у Србији, исцрпљујући „културни рат” две Србије коме се не назире крај. За многе антинационалисте, случајне Србе, она представља Библију антифашизма, књигу која је најавила и објаснила српске злочине. Описивана је као не „само откривалачка него, готово, и пророчка”.
Латинка Перовић је у њој открила кристалну куглу у којој се види наше неевропско сутра – „служећи се мимикријом, дух паланке као инфраструктура национализма држи и даље Србију на одстојању од Европе”. Иако истиче да се о њој „расправљало на научним скуповима” моћна историчарка сматра да је то „недовољно за књигу која би требало да постане нова Библија”.
Истовремено, она је у најужој конкуренцији за Библију српског аутошовинизма. Постала је софистицирано приручно оправдање за ставове који би, изговорени о неком од комшијских народа, привукли пажњу ако не тужилаштва, онда ресорних организација грађана у цивилу. Можете прочитати и закључак да овде „предуго живи народ са закаснелим претензијама на модерност”.
Али, шта је поручио сам Константиновић, родоначелник Друге Србије? Да ли је његова књига алатка за борбу против „српског нацизма” или средство за „нацификовање” Срба? Помаже ли „Философија паланке” да постанемо (прави) Европљани или нам поручује да то никад нећемо бити? Коначно, треба ли је уопште читати?
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
