Ни после пет година, од када се седиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске из Требиња и званично вратило у Мостар (што је био и позив за повратак) број Срба у граду на Неретви није се знатно променио. Данас их је овде око пет хиљада углавном старијих становника, што је тек петина од око 28.000 колико их је до рата у Босни и Херцеговини живело у Мостару.
Зачетници културе и духовног и друштвеног препорода у овом делу Херцеговине с почетка 20. века, Срби су у последњем рату много страдали. На хиљаде њих је већ у априлу 1992. године напустило своје домове, многи су заробљени или су убијени. Порушени су готово сви верски објекти у долини Неретве, а Храм Свете тројице (познат и као Саборна црква у Бјелушинама), који је био и део мостарске разгледнице и место окупљања Срба, миниран је и до темеља срушен.
И данас се препричава како је почетком ратне 1993. године из једне грађевинске фирме у западној Херцеговини данима допреман експлозив и пажљиво припремано рушење са намером да ни камен на камену не остане. Починиоци су тај тренутак забележили и камером, а причало се и да је то била својеврсна представа за све осим за малобројне Србе који ни годину дана од почетка ратних дејстава нису напустили Мостар.
Зато је обнова ове цркве симбол поновног окупљања православног живља у Мостару и долини Неретве, о чему је јуче премијер Александар Вучић разговарао са владиком захумско-херцеговачким Григоријем.
