• Analize I Kolumne

    НЕКОЛИКО РЕЧИ О НЕПОЗНАТОМ ДОСТОЈЕВСКОМ – ДОСТОЈЕВСКИ И МУЗИКА

    „Моја дела нису погодна за позориште – она никада неће угледати сцену,“ тврдио је за живота Фјодор Михајлович Достојевски. Са своје тачке гледишта он је био у праву, јер заиста за његовог живота ниједно музичко дело, инспирисано његовим стваралаштвом, није написано. А његови савременици нису ни покушали да драматизују ниједну од његових повести или романа.

    Ипак је прошло мање од тридесет година од његове смрти, а његове речи се нису обистиниле.

    Достојевски и музика. Шта их повезује? Ако се удубимо у прозу Достојевског, схватићемо колико је она музикална. Пажљиво читајући било који од његових романа, ми ћемо често наићи на речи „одједном“ или „Изненада“, а то је контраст  на који веома често наилазимо и у музици, када се нагло смењују тихе, приповедачке, и гласне, пробуђујуће,  фразе, када једна боја звука нагло се прекида другом…. Добар познавалац Достојевског Бахтијев често говорио да је пишчева проза веома полифонична.

    Интересантно је то да  композитори обратили пажњи на Достојевског не тако давно. Већина дела су настала у 20. и 21. веку, а географија казује да су ти композитори живели од Србије до Америке, а најмање у Русији. О разлозима ћемо касније…

    Зашто баш сада толико говоримо и пишемо о Достојевском? Управо зато, што 2021.година је година пишчевог јубилеја – 200 година од његовог рођења. Тај јубилеј на различити начини обележава  културна и читалачка јавност у целом свету. Романописац је живео равно 60 година те исте године се обележава и 140 годишњица од његове смрти.

    Утицај опуса Достојевског на музику најмање је познат и о томе се веома ретко говори. Због тога би требало упознати јавност и са овим, како ће се касније видети, немало важним детаљем.

    Читаоца ће изненадити да су се стваралаштву Достојевског композитори обраћали 43 пута. И то су само позната, записана дела. Овде нико не говори о студентским радовима или спорадично извођеним и незаписаним композицијама. По делима Федора Михајловича написано је 23 опере, 7 балета, 1 мјузикл, 1 рок опера, 4 инструментална дела и композиције  других жанрова…

    Логично би било претпоставити да руски композитори написали највише дела. Али није тако. Биће необично сазнати да највише италијанских композитора било инспирисано пишчевим  стваралаштвом.

    1. године, 30 година након његове смрти, написана је прва опера једночинка, опера-бајка, моно-опера „Јелка“. Многи препознају музику Владимира Ребикова, али мало ко зна да се ради о музици у основу које је легла прича „Дечак у Христа на јелци“ и Андерсенова бајка „Девојчица са шибицама“.

    То су приче о злој судбини деце  без родитеља и крова над главом и равнодушности пролазника.

    Следеће обраћање Достојевском догодило се 20-их година прошлог века када млади Сергеј Прокофјев за основу једне од својих првих опера узео аутобиографски роман „Коцкар“. Младом Прокофјеву није сметао сложени заплет овог романа. Треба напоменути да неколико сцена у опери подсећају на сцене из опере Чајковског „Пикова Дама“, највероватније зато, што и порука обе опере је иста: коцкање је болест, јер зарад коцкања коцкар се одриче свега, па чак и љубави.

    Интересантно да је оперу Прокофјев написао 1916. године, а њена премијера догодила се у Бриселу тек 1929.године, и то на француском језику, док у Москви први пут изведена тек 1974.године. Везано је то за чињеницу да у Совјетској Русији Достојевски био практично забрањен од 20-их до 60-их година прошлог века, јер се сматрало да је он сувише православан, а у исто време сувише неморалан. За име Достојевског се везује и књижевни термин који је 1935. године увео Ушаков „ДОСТОЈЕВШТИНА“, који је имао двоструко значење: Психолошка анализа у стилу Достојевског са елементима осуде и душевна неуравнотеженост, противречне душевне патње….

    Наравно, у овом кратком чланку ми немамо намере да описујемо и набрајамо сва музичка дела инспирисана стваралаштвом великана руске класичне књижевности. Ипак, морамо рећи да је свих пет најпознатијих романа Достојевског, с већим или мањим успехом, нашло своје место на музичкој сцени. Композитори највише су се обраћали роману „Идиот“, чак 12 пута, „Браћа Карамазови“ налазе се на другом месту, као и „Злочин и казна“ – по 7 пута. Повест „Беле ноћи“ легла је у основу 4 музичка дела. И то је 3 место. Углавном су писане опере и балети, али има и дела која не припадају ниједном од та два жанра.

    Обавезно треба поменути чешког композитора Леоша Јаначека који на сопствени либрето написао је оперу „Записи из подземља“. Њена премјера се догодила 1930.године у Брну након смрти композитора. То је једно од најбољих музичких дела на мотиве Достојевског равно као и Прокофјевљев „Коцкар“.

    Ораторијум „Велики инквизитор“, инспирисан романом „Браћа Карамазови“, за баритон, хор и оркестар, написао је 1942.године немачки композитор  Борис Блахер, али први пут је изведен након рата тек 1947. године у Берлину.

    Педесетих година прошлог века написана је и опера „Раскољников“ инспирисана романом „Злочин и казна“. Аутором музике је био швајцарски композитор Хенрик Зутермејстер, а либрето за ову оперу у два чина написао је његов рођени брат Петер. Премијера се догодила 1948. године у Стокхолму. Браћа су покушала да прикажу две стране једне личности. Правог Раскољникова пева тенор, а његово друго „ЈА“ поверено је баритону.

    Не можемо да не поменемо норвешку композиторку Паулин Хал која је, за позоришну представу под истим именом, написала музику још 1936.године.

    На самом почетку напоменула сам да је географија музике инспирисане делима Достојевског је од Србије до Америке. Нас пак интересује: а шта је са Србијом? Какве везе има једна мала балканска земља са веома скромном музичком културом у светским размерама са сложеним филозофски и психолошки обојеним књижевним опусом Достојевског? ХХ век је био веком великих катаклизми једна од којих је свакако Октобарска револуција у Русији, а као њена последица грађански рат и велики егзодус Руса. У Србију их је према различитим изворима дошло од 40 па, неки кажу, и 80 хиљада људи. Углавном то су били припадници војске и интелигенција. Управо та интелигенција и подстакла развој науке и уметности у тек ослобођеној и разореној Србији. Припадници те, руске интелигенције су значајно утицали и на домаћу интелигенцију.

    Српски композитор Станојло Рајичић веома је значајан и признат у свету, оставио је иза себе обиман музички опус. Између два рата је школован у Чешкој, завршио је музичку академију у Прагу, што наводи нас на мисао да су на њега велики утицај имали и чешки композитори тог доба.

    Опус Станојла Рајичића је веома богат и обухвата сва подручја стваралаштва, од сценске музике и оркестарских композиција, преко обрада народних мелодија и вокално-инструменталних дела. Осим концерата за различити инструменти и других дела, написао је и две телевизијске опере. Једна је „Симонида“ инспирисана српском историјом и народном музиком и друга је „Беле ноћи“ према истоименој повести Фјодора Михајловича Достојевског. Написана је и изведена на РТС-у 1984. године, а повремено се на истом медију изводи  и данас. Либрето скоро потпуно прати радњу повести која нема много ликова, те можемо рећи да се ради о камерној опери.

    Поновни повратак Достојевском у Русији, тада СССР-у, догодио се у периоду отопљавања, тек 1968. године, када је совјетски композитор Мојисеј Вајнберг написао оперу „Идиот“, врло специфичну по карактеру музике. Из опере је немогуће издвојити неку арију или ансамбл који слушалац може да запамти, већ музика има декламациони карактер, то јест она прати ток говора. И, историја се понавља, опера је написана 1968.године, а премјерно је изведена  тек 90-их година прошлог века.

    Велики руски кореографи почетком 21-ог века позајмљивали су образе Достојевског за своје балетске представе, али су позајмљивали и музику. Тако је Борис Ејфман урадио је кореографију за балет под називом „Са оне стране греха“ по роману Достојевског „Браћа Карамазови“, а на музику Рахмањинова, Вагнера и Мусоргског.

    И на крају. У новембру ове године тачно на 200-ту годишњицу од рођења писца у Астраханском државном позоришту опере и балета догодила се премијера опере Дјагељева, коју је он написао још 2007. године, „Дечак у Христа на јелци“.

    Вратили смо се тамо одакле је и кренуло још 1903. године…..

    Видећемо шта ће се  даље догађати у овом не тако  обичном свету музике….

     

    Ирина Миљковић

     

    Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com