• Analize I Kolumne

    Руски споменици у Краљеву

    У Краљеву се чувају документи који говоре о прошлости Руса у овом месту и околини, али их нема много, о чему су Новости дана већ писале. Страдања у Другом светском рату и пропусти у очувању наслеђа Руса су учинили своје.

    У Краљевачким библиотекама постоји фонд књига и других публикација на руском језику, али је и он релативно мали. Разлози су слични као они који доводе до сиромаштва у очуваним документима о Русима у Краљеву.

     

    Међутим, оно што је страним војскама и домаћем немару било, ипак, теже да уништи него документе и књиге, јесу споменици и спомен-обележја, а споменика и
    спомен-обележја о Русима и у вези с Русима у Краљеву и околини има.

     

    Свакако је најпознатији Споменик српским ратницима у центру града, највећи и најпрепознатљивији споменик у овом граду. Споменик је подигнут војницима и официрима страдалим у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, подигнут је, према Википедији, 1934. године (по неким другим изворима 1931. године) и, по својој теми, нема везе с Русима и Русијом.

    Међутим, аутор овог споменика је Роман Николајевич Верховски (опет по Википедији, у другим изворима се помиње и презиме у облику Верховској), дипломац Високе уметничке школе у Царској академији уметности у Петрограду, иначе потомак древне племићке породице. (У време када је уметник завршио Академију, град се звао Санкт Петербург, али Срби су га и тада звали Петроград. Касније, када су заратили с Немцима, и Руси су име града променили у Петроград, а потом, по смрти вође Октобарске револуције, у Лењинград. Сада се град поново у Русији зове Санкт Петербург, без гласа „с“ у другој речи назива, а налази се, и даље, у Лењинградској области. Пошто је у Срба увек овај прелепи град био познат као Петроград, и ми тако пишемо, уз препоруку свима да га посете. Када питате Руса за пут према Петрограду, питајте за град Питер, тај назив сви знају.)

    Роман Николајевич се борио у царској армији у Првом светском рату, а потом у Белом покрету, па за њега, у совјетској Русији, није било места. Дошао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1920. године, где је остао до 1937. године, када се преселио у Сједињене Америчке Државе.

     

    У Србији су најзначајнији радови Верховског Споменик бранитељима Београда у Првом светском рату и Споменик Цару Николају и два милиона руских војника Великог рата у Београду, као и споменик у центру Краљева.

     

    Скулптуру српског војника, део Споменика, израдио је домаћи аутор Живојин Лукић и вајар Владимир Павлович Загородњук из Одесе, париски ђак, такође емигрант из Русије после Октобарске револуције. У Југославији, бавио се костимографијом, сценографијом и вајарством између два рата, али и касније, све до 1950. године, када одлази у Аустралију.

    Рад вајара Загородњука је дао врло богате плодове, тако да се његове скулптуре могу видети у више градова широм некадашње државе. Занимљиво је да је Владимир Павлович одликован Орденом Светог Саве петог реда 1926. године, а да је 1949. године одликован Оредном рада трећег реда. Тако је бели емигрант добио комунистичко одликовање.

     

    Својом величином, оригиналношћу уметничких и техничких решења и симболиком, Споменик у Краљеву представља свакако најлепши и најважнији изданак делатности Руса у граду на Ибру.

     

    Овај Споменик, иако више деценија премештен са главног градског трга на Војничко гробље, а затим враћен 1982. године, увек је био симбол града Краљева. Погледајте само информативни програм на српским телевизијама. Чим се чита вест из Краљева, „покривена“ је снимком Споменика.

     

    Једино је штета што су плоче с урезаним именима погинулих ратника, које су се налазиле на постољу, изгубљене, али су замењене пригодним натписима битака у којима су погинули.

     

    У ослобођењу Краљева, 1944. године, учествовала је Црвена армија, која је притом имала значајне губитке. Народ овог краја није заборавио јуначку борбу црвеноармејаца против фашиста, нити пале жртве, тако да, у околини Краљева, има више споменика погинулим војницима Совјетског Савеза.

     

    У селу Ратина, на улазу у Краљево из правца Крушевца, у дворишту основне школе, стоји спомен-плоча палим херојима Црвене армије, у оквиру споменика жртвама Другог светског рата. Према подацима до којих смо дошли у Историјском архиву у Краљеву, у Ратини је 1944. године погинуло 36 црвеноармејаца.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    У селу Врба, мало даље магистралом према Крушевцу, поред железничке станице, стоји споменик партизанима и борцима Црвене армије погинулим у том месту ослобађајући га од окупатора. Како смо сазнали, у Врби је, после Рата, остало укупно 137 бораца сахрањених у пет гробница.

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    У селу Витковац, на путу према Крагујевцу, такође се налази споменик палим црвеноармејцима, али је овај споменик врло занимљив по времену свог настанка и по свом изгледу.

    Наиме, најгрубље изнето, подизање споменика погинулим црвеноармејцима у Србији се може пратити кроз неколико фаза, што смо јасно могли да уочимо обрађујући ту тему протеклих неколико година.

     

    Прво су, неколико година по свршетку Рата, подизана обележја страдалим војницима, обично на месту где су погинули или на одговарајућим местима у градовима и селима у којима су страдали. По изгледу ових споменика, као и по обележјима на њима уписанима, јасно је да су подигнути у традицији локалних средина где су настали. (Занимљив је, рецимо, споменик на Чачалици код Пожаревца, на коме стоје урезани и православни крст и црвена петокрака звезда, о чему смо већ писали.)

    После Резолуције Информбироа, у социјалистичкој Југославији, има примера да се спомен обележја премештају и уклањају, али и тежње да се посмртни остаци совјетских војника са ширег подручја групишу на једном месту. Тако су, на пример, настале велелепне гробнице у Јагодини и у Зајечару. Споменици из овог периода су изграђени у маниру соцреализма или у оквиру других савремених уметничких и архитектонских праваца, а симболика је искључиво социјалистичка.

     

    Распад државе и успостављање вишепартијске демократије су довели до опадања заинтересованости за подизање нових, па и одржавање постојећих споменика палим совјетским борцима. Овде, свакако, треба нагласити да у Србији није било уништавања споменика Црвеној армији и њеним припадницима, као што се дешавало у неким другим земљама по паду Берлинског зида.

    Споменик у Витковцу одудара од напред скициране слике. Ради се о споменику изведеном у вештачком камену са плочом од црног мермера, тако да би се могао уклопити у савремени стил израде надгробних споменика у овом крају. На врху споменика се налази православни крст, а на плочи је угравиран руски царски орао. Текст говори о браћи по оружју и вери. Нигде нема петокраке, српа и чекића, ни помена о социјализму, интернационализму, борцима Црвене армије који нису православне вере…

     

    Споменик је подигнут посебно, а у непосредној близини споменика подигнутог страдалим Витковчанима у ослободилачким ратовима у 19. и 20. веку. Оба споменика су изграђена од истог материјала, вероватно истовремено.

    Колико је нама познато, у Витковцу су погинула петорица Црвеноармејаца. Међутим, споменик у Витковцу је замишљен амбициозније јер се помиње 280 бораца страдалих у том крају.

     

    Није наше да судимо, али сматрамо да споменик палим борцима Црвене армије никако не треба да буде сачињен искључиво у духу православне вере. Међу војницима Црвене армије било је бораца очигледно пореклом из муслиманских породица, а било је и Јевреја и припадника других религија. Наведено се јасно види по њиховим забележеним именима. Ако споменик погинулим борцима већ треба да садржи верска обележја, сматрамо да би морало да се води рачуна о изнетој чињеници.

     

    У сваком случају, посетите Краљево и погледајте споменике које смо поменули. Овдашњем живљу биће врло драго да дочекају путника намерника заинтересованог за историју њиховог краја. Уколико попијете и флашу пива на басамацима локалне сеоске продавнице, чућете и фрагменте колективног памћења локалног становништва о овде присутним Русима у последњих сто година.

     

    Љубомир Костић

     

    Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com