• Analize I Kolumne

    Руско-српске црквене везе

    Први део

    Узајамни односи Српске и Руске православне цркве заснивају се на давно успостављеним, чврсто утврђеним добрим традицијама братства и пријатељства. Њихови корени сежу у дубине векова. Везују се за значајан догађај с краја XII столећа – замонашење Растка, сина српског владара, у руском манастиру Пантелејмон на Светој гори  (у монаштву Свети Сава), касније устоличеног за првог патријарха аутокефалне Српске православне цркве.

    Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, задужбина Стефана Немање

    Године 1347. свемоћни српски цар Стефан Душан послао је светогорском  Пантелејмонском братству честиту главу светог великомученика и исцељитеља Пантелејмона. А следеће, 1348. године, посећујући светогорске манастире, Стефан Душан посебну пажњу је посветио братству светог Пантелејмона и прихватио је ктиторство над манастиром.

    Нису заборављали Пантелејмонско братство ни каснији српски владари: Стефан Урош, Лазар, Драгош, Костадин…

    Поробљени под Турцима, балкански православни словенски живаљ усмерава свој поглед ка јединоверној Московској Русији. Године 1509. београдски митрополит Теофан шаље на двор великом кнезу Василију Ивановичу три старца са молбом за помоћ. Из садржаја писма се види да је Београдска митрополија добијала и раније помоћ од Ивана III. Слично томе, како је српски цар Стефан Душан постао ктитор руског светогорског братства у време татарског поробљавања Русије, тако сада у правцу Москве гледали су старци Хиландарског манастира. Године 1555. они су послали специјалне изасланике у Москву са молбом да руски цар узме под покровитељство Хиландарски манастир. Молба је услишена и српски манастир је добио богате дарове.

    Корице књиге о односима Руског царства и Српске православне цркве од 16. до 18. века издање Удружења „Наиссус“ из Ниша

    Године 1556. Иван Грозни поклања монасима Хиландарског манастира просторије у центру Москве за манастирско подворје. Сходно тадашњој пракси, подворје постаје и својеврсно дипломатско представништво Србије у Русији, тамо се сакупљају књиге, црквени предмети и новац за слање на Балкан. Почевши од XVI века, православни Срби користе прво рукописне, а затим и штампане црквене књиге, које се штампају у Московској Русији.

    Године 1641., митрополит Симеон добио је дозволу да у Москви сакупља прилоге за српски народ. Од тада су јерарси Српске цркве много пута долазили у Русију и доносили дарове руских људи. А Патријарх Гаврил I (Рајић) пуне две године је живео у Москви. (Након повратка у Србију био је оптужен за државну издају и 1659. године обешен од стране Турцака.) Нашао је уточиште у Русији и Патријарх Василије Бркић, који је побегао од турског прогона. Године 1772. он је и умро у  Петербургу и сахрањен је у Лаври.

    „Руска црква“ у Горњем Адровцу код Алексинца

    Не заборављају поробљени балкански народи ни прве владаре династије Романов. За време владавине Михајила Фјодоровича сталну материјалну помоћ почела је да добија метохијска Пећка патријаршија.

    Први руски учитељ, Максим Суворов, дошао је на Балкан у августу 1725. године на молбу српских црквених хијерарха.

    Његова мисија представља почетак историје Руса у Србији. У граду Карловцу на Аустријској војној граници он је отворио «Словенску школу», у којој су школовани  како будући свештеници, тако и предавачи различитих дисциплина. Интересантно је то, што већ у XX веку (од 1921. до 1944. године) овај град, који је у међувремену променио назив у Сремски Карловци, постао је уточиште највише црквене управе Руске православне цркве.

    Гроб архиепископа Гаврила на Старом православном гробљу у Панчеву

    За 11 година своје просветне делатности он је припремио на стотине свештеника и учитеља, утемељио је српско световно образовање, стекао је ауторитет међу Србима. Мисију Суворова су наставили други руски просветитељи, углавном дипломци Кијевске духовне академије.

    У XVIII веку, велики број Срба школује се у Русији, пре свега на Кијевској духовној академији.

    Када је 1836. године у Београду  отворена духовна школска установа под називом «Богословија», из Русије су стигла два предавача која су завршила Московску Духовну Академију. Од 1840. године била је уведена пракса да се најбољи дипломци  Богословије шаљу на усавршавање на духовне академије Руске православне цркве.

    Руска икона, сада у Манастиру у Сићеву код Ниша

    XX век је посебан период, када су представници две братске словенске цркве стално сарађивале, пружајући једна другој различите врсте помоћи, и узајамно су се обогаћивале.

     

    Наведено је било везано пре свега са тим што се у Југославији од двадесетих до прве половине четрдесетих година налазио центар и виши органи управе Руске православне цркве у иностранству.  Међу руским избеглицама које су напустили домовину било је преко две хиљаде свештеника, између осталог више од четрдесет архијереја; само на службу у Српску Православну цркву је примљено 250 руских свештеника. Емигранти из Русије су саградили у Србији шест цркава и капела, те су формирали су преко десет парохија и  духовних братстава, међу којима су братство Светог Серафима Саровског, оца Јована Кронштатског, Светог Кнеза Владимира, Свете Русије и др. Монаси из Русије су живели у многим српским манастирима и, осим тога, подигли су још два самостална – мушки у Миљкову и женски у Опову. Од године 1920. до 1925. руска монахиња Екатерина (световно Евгенија Борисовна Ефимовскаја, родом из Москве), дошавши у Србију с групом монахиња породице Леснински и поставши игуманијом манастира Опово на Фрушкој гори, постала је препородитељ српског женског монаштва. Многе њене ученице биле су касније игуманијама женских обитељи у Србији.

    Фреска у Манастиру у Сићеву код Ниша, рад Василија Рудановског

    У двадесетим, а затим у тридесетим годинама, када је јединство Руске православне цркве било угрожено од стране унутрашњих расколника, углавном «обновљенаца», Српска црква је једна од првих одлучно исказала за подршку Патријарха московског и целе Русије Тихона и осудила расколнике као рушиоце светих канона и одступнике од чистоте православља.

    Архијерејски сабор Српске Православне цркве је 31. августа 1921. године одлучио да прихвати под своју заштиту Вишу црковну управу (ВЦУ) Руске православне цркве са очувањем њене самосталне јурисдикције. Резиденција ВЦУ постао је Патријархијски дворац у Сремским Карловцима.

     

    Руска икона, сада у Саборној вркви у Нишу

    После Другог светског рата, Светосавска црква сачувала је братске односе са Руском црквом. Тако је на Локалном сабору Руске православне цркве 1945. године, присуствовала делегација Српске цркве. Године 1954., храмови, свештенство и приходи Московске Патријаршије у Југославији, за изузетком Свето-Тројицког храма — подворја у Београду, била су предана у јурисдикцију Српске цркве.

    Ново значајно оживљавање руског црквеног живота у овој држави почело је деведесетих година, већ после распада СССР-а, и траје до данашњих дана.

    Многобројне узајамне посете делатника Руске и Српске Православне цркве, размена мишљења у вези са најважнијим црквеним питањима, размена празничних послања Великодостојника цркви, братских поздрава поводом најважнијих црквених догађаја, размена црквених издања, све то сведочи да се између обе Цркве не прекидају традиционални, живи братски односи.

     

    Вјачеслав Александрович Гурјанов

    Ирина Миљковић

     

    Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com