Да ли је до сексуалног односа дошло силом или претњом? Да ли на телу жртве има трагова насиља? Могу ли вештаци да потврде да је жртва пружала отпор?
Ово су питања на која суд тражи одговор када је на оптуженичкој клупи окривљени за силовање. Он се најчешће брани тиме да је жртва добровољно имала сексуални однос са њим. Када су повреде неспорне, онда је тужиоцу лако да докаже силовање. Међутим, у великом броју случајева, жртве због страха и стида не пријављују злочин, па и трагови, у виду модрица и огреботина, у међувремену нестају и постају спорни.
Сада, међутим, за постојање силовања уопште више неће бити потребно доказивати примену силе, нити претње. Довољно је да жртва није пристала на сексуални однос, нити на било коју радњу која има везе са интимним односима.
Кривични законик Србије мораће да претрпи управо овакве измене јер то захтева Инстанбулска конвенција, која је ступила на снагу 1. августа 2014. године и коју је до сада ратификовало 20 земаља, међу којима је и Србија. Реч је о Конвенцији Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици.
До сада се мало говорило о томе да Србија мора да испуни међународне обавезе које проистичу из ратификације Инстанбулске конвенције, а недавно је на конференцији Удружења тужилаца Србије на Копаонику професор др Зоран Стојановић детаљно објаснио шта све подразумева усаглашавање српског КЗ-а са овом конвенцијом.
– Она установљава обавезу да се пропише више кривичних дела која се могу окарактерисати као насиље према женама. Државе које ратификују ову конвенцију мораће да обезбеде кривичноправну интервенцију у односу на психичко насиље, прогањање, физичко насиље, сексуално насиље укључујући силовање – рекао је на конференцији проф. др Зоран Стојановић.
Иако је јасно да силовање и друга кривична дела против полне слободе имају велики „тамни број” јер их жртве у већини случајева не пријављују, познато је да је доказивање на суду често веома тешко. Осим тога, кажу правници, жртве често не пружају отпор, управо зато „да би сачувале живу главу”, па трагови борбе и насиља често и не постоје.
– Сви недобровољни сексуални акти морају бити инкриминисани, без обзира на то да ли је постојала сила или претња. Основни проблем код силовања био је постављање јасне границе између добровољног сексуалног акта и оног који се врши употребом принуде. Зато понашање „пасивног субјекта”, од чијег одбијања или прихватања да учествује у сексуалном чину, долази у центар пажње, јер од тога зависи и постојање кривичног дела – објаснио је др Стојановић.
Сексуално насиље је, дакле, могуће и без примене принуде, а пристанак или непристанак жртве је кључни моменат који треба доказати. У судској пракси земаља које већ примењују ово правило чак је заузет став да је на окривљеном терет доказивања да је постојао пристанак „друге стране”.
Због тога што се све врти управо око пристанка, на конференцији тужилаца развила се жива расправа, у којој су учествовали и адвокати и судије и заменици јавних тужилаца. Неки од њих су у шали питали да ли пристанак треба да буде дат усмено или у писаном облику и да ли изјава о пристанку на сексуални однос треба да буде оверена код јавног бележника.
Било је и питања да ли је пристанак пуноважан уколико је особа била под дејством алкохола и да ли је за такве случајеве потребно носити „дрегер апарат”.
Расправљало се и о силовању у браку, које се тешко доказује на суду. Професор је скренуо пажњу да би и велики број жена могао бити окривљен за силовање, у ситуацијама када за сексуални однос немају изричит пристанак мужа.
Наведен је и пример девојке која је дошла у сликарски атеље да позира за акт, при чему је била сликару окренута леђима и наслоњена рукама на зид, па јој је сликар пришао са леђа и обавио сексуални чин, користећи, како је речено „фактор изненађења”. Иако су многи правници оценили да се девојка вероватно „није баш много изненадила”, професор Стојановић је рекао да у овом случају није постојала ни сила ни претња, али ни изричит пристанак девојке.
– Мислим да у нашем Кривичном законику не треба одустати од класичне формулације кривичног дела силовања. Можда би требало размислити о томе да лакши облик овог дела постоји ако је извршено без силе и претње, а без пристанка жртве – рекао је проф. др Стојановић.
„Ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиске особе, казниће се затвором од три до дванаест година”. Тако изгледа основни облик кривичног дела силовања у нашем Кривичном законику, а наравно постоје и тежи облици са тежим прописаним казнама.
У пракси се често пред судом расправљало о томе да ли су сила и претња биле такве да су могле да „сломе отпор” жртве, па су жене чак морале да доказују да нису могле да се одбране. Сваким појављивањем на суду оне су поново пролазиле кроз трауму коју су преживеле. Нико им никада није рекао да је довољно само то што на сексуални чин нису пристале.
