• Novosti online

    Време није најважнији чинилац

    Поводом текста „Драгоцено време и политика Србије“, „Политика“, 25. фебруара

    Тражећи признање Косова од Србије господин Неџмедин Спахиу много брине за Србију. Јер она, одбијајући да призна насилну и једнострану сецесију, наводно, губи своје драгоцено време „успоравајући тако улазак у ЕУ и НАТО“. Он брине, такође, да ће Србија изгубити косовско тржиште, јер својим одбијањем охрабрује Куртија и дружину. Штавише, ако би за Србе на Косову тражила, како каже, нешто више од Ахтисаријевог плана, могла би да плати цех у виду губитка „Прешевске долине, Новопазарског Санџака и Војводине“.

    Простодушна брига за другога претвара се у бригу полицијског иследника који од кривоосумњиченог тражи признање. Ако признаш, добићеш мању казну и светлу будућност, ако не признаш, изгубићеш све.

    Oва иследничка конструкција господина Спахиуа заснива се на голој сили Империје која стоји у позадини данашње косовске стварности. И утолико његова конструкција није за потцењивање. Она је усмерена на оне који не само да разумеју закон силе и насиља, него га и поштују. Аутор овог написа не хаје за чињеничне, историографске и правне аргументе. Он само каже – од 1999. Косово је за Србију изгубљена територија и Србија je од тада могла само да успори развој ка пуној независности, али не и да га заустави.

    Овде и лежи главни проблем оваквог становишта. Ако је независно Косово политички свршена ствар, зашто се онда од Србије тражи да га призна. Одговор, колико једноставан толико и скривен, може се наћи само у чињеници да без признања Србије нема регуларно, а то значи правно, независног Косова. Ово, ма колико тачно, није довољно за разумевање праве природе проблема. А реч је о следећем: без признања Косова од стране Србије нема превођења насилне и једностране сецесије у регуларно међународноправно стање.

    Чињеница да Србија до данас није признала независност Косова ничим не доприноси рђавом економском и сваком другом стању у покрајини, али суштински омета прање насилне прошлости ове америчке новотворевине. Што је Косово дуже непризнато то се боље види, или све слабије прикрива, тотална нерегуларност свега што се тамо догађа. И привредни хаос, и политички неред, и насиље над Србима, и девастација културне прошлости овог подручја. Зато је признавање исцрпљено са бројем америчких држава сателита, зато Косово није примљено у Унеско, зато се са тог подручја исељавају и Албанци, зато се одатле масовно регрутују борци Исламске државе, зато, коначно, пет држава чланица ЕУ упорно одбијају притиске да изврше признање. Нека господин Спахиу пажљиво проучи чл. 2 Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ са тзв. Косовом и нека извуче закључак да са овим „тзв.” уопште нисам ироничан.

    У оваквој ситуацији признање Косова од стране Србије деловало би као магијска радња. За светске центре моћи, на које се господин Спахиу референтно позива, то би заиста било коначно решење свих суштинских питања тзв. западног Балкана. (Србија би, сасвим сигурно, престала да „унакажава и Босну и Херцеговину“, као што је то чинила са Косовом). И регион би неповратно пошао светлим путем западно од пакла. Сви бисмо били спаковани у „процес стабилизације и придруживања“ и сви бисмо, индивидуално али врло колективно, постепено приступали Европској унији, а нико не би тамо стигао.

    Ову негативну утопију господина Спахиуа деле и чланови данашњег политичког и идеолошког погона у Србији. Неки од њих без остатка деле почетну премису аутора текста „Драгоцено време и политика Србије“, да је основни проблем региона непризнавање Косова од стране Србије. Неки не деле ову премису, али делају у складу с њом. Најзад, неки се још практично колебају. Питање признања Косова је банално сведено на питање да ли ће Срби у покрајини добити заједницу српских општина по Првом бриселском споразуму. Шта ту Срби добијају ако је институционална могућност оснивања заједница општина отворена и тзв. Ахтисаријевим планом и, последично, Уставом Косова. (Два документа које званична Србија као не признаје.) Сада господин Спахиу прети да нека верзија која је „више од Ахтисаријевог плана“ може изазвати нову катастрофу Балкана, а власти Србије се гледају као нови господари рата. Није ваљда…

    Ова прича делује као провинцијски водвиљ на периферији периферије у којем су сви актери само лоши аматери. А питање Косова је заиста шекспировска трагедија за коју данас нема ни правог сценаристе ни правих глумаца.

    Политиколог

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com