• Novosti online

    Заштитник „грешног” народа

    Прошло је 15 година од његове смрти, 26. фебруара 2001, а сећање на др Драгослава Аврамовића и даље је живо међу тзв. обичним људима, који се и данас најеже кад се сете злоћудне инфлаторне аждаје!

    А онда се, као Св. Ђорђе, појавио у најширој јавности дотад мало познати времешни спасилац, рођен 1919, који је малтене преко ноћи обуздао помахниталу „инфлаторну звер”! Објашњавајући релативно касно реаговање власти на oву неман Аврамовић је говорио да „тек кад постану хитне, невоље се решавају и увек се нађе ко ће то да уради. Одлуке се не доносе по важности, него по хитности. Тако је било и кад је донета одлука о спровођењу Програма монетарне реконструкције. Није се имало куд”!

    Своју улогу у савладавању инфлације – која је пре ступања Програма на снагу, 23. јануара 1994, избљувала за један дан цене врелије за 97 одсто, као и успех у спровођењу монетарне реформе у условима економске блокаде – није истицао, говорећи да би „сваки економиста пожелео да му се укаже таква прилика”!

    Тако, међутим, није мислио новинар израелског листа „Давар” Пазит Равина, који је лета 1995. написао да „када тражимо пример генија у економији обично помињемо Милтона Фридмана. Ја бих, међутим, да ме неко пита, уместо Фридман, рекао Аврамовић”!

    Говорећи о монетарној реформи гувернер је истицао да „Програм не сме да почива, нити да се брани рестриктивним мерама, јер новац мора слободно да циркулише”, супротстављајући се тако поштоваоцима „Паркинсоновог закона бирократије”, који олако посежу за чарима администрирања у привреди.

    На питање новинара приликом ступања на дужност првог човека централне банке у марту 1994. године, шта ће учинити уколико „неко” из власти телефоном или написмено затражи паре за финансирање дефицита у државној каси, одговорио је кратко: „Постаћу нагло глув и неписмен! А ако ни то не помаже од мене ће чути – не дам паре!”

    Економију је сматрао „књигом од 110 страна”, али је констатовао да „већина оних који доносе економске мере с несагледивим последицама по становништво и привреду не зна ни 10 страна”!

    Није се ослањао само на званичну статистику, већ се, да би утврдио свој индекс цена и надница, с пијачним зембиљем пуним папира, пео и на трађевинске скеле! Каткад и с нежељеним последицама, о чему је сведочио завијен лакат десне руке. „Пао сам док сам се на једном градилишту у близини Зеленог венца распитивао колике су наднице радника”, објаснио је новинарима.

    Куповну моћ динара мерио је ценом пљескавица, угледајући се на лондонски „Економист”, који је куповну моћ светских валута мерио упоређујући цене хамбургера у различитим земљама.

    Од милоште фамилијарно назван Деда Аврам, професионални углед и пензију стекао је као економиста у Светској банци и саветник генералног секретара Конференције УН за трговину и развој, а у отаџбину се вратио да својим огромним знањем и искуством, како је говорио, помогне „грешном народу”.

    Супротно многим савременим креаторима економске и монетарне политике, које не занима превише како се њихове мере одражавају на живот највећег броја грађана, Аврамовић је био човек с дубоким осећањем за социјално угрожене и понижене. Тај осећај за „сиротињу рају” можда најбоље илуструје то што су први „супердинар” добили пензионери и најсиромашнији..

    Поседовао је и изузетно интелектуално поштење, увек спреман да призна евентуалну грешку. Тако је у уводу своје докторске дисертације „Проблем трансфера”, из 1956. године, која је код нас објављена 1995, напомињући да ништа накнадно у тексту није мењао, изнео у чему је погрешио 39 година раније: нетачно је оценио будућу еволуцију светске капиталистичке привреде.

    Овим неуобичајено часним признањем тадашњи гувернер НБЈ одржао је етичку лекцију „голубовима превртачима” у нашој науци, који су стицали докторске титуле као апологете договорне економије и самоуправног социјализма, да би, кад су се историјске прилике промениле, чувајући своје стечене позиције, постали горљиви заговорници либералног тржишта.

    Никад се није позивао на ауторитет година или функције. Као саговорник великог знања и искуства с изразитим полемичким даром и ватрен у одбрани сопствених убеђења, уз истовремену спремност да саслуша туђе аргументе, др Аврамовић једино није имао смисла да „дуже од 11 минута” слуша ничије тираде, правећи се да спава, чиме је стављао до знања „гњаватору” да скрати причу.

    Сад кад остаје само успомена на ту изузетну личност, која је за живота сматрана једним од тројице великана наше економске мисли – поред Лазе Пачуа и др Милана Стојадиновића, читаоци, ваљда, неће замерити ауторки овог текста што ће цитирати речи негдашњег дописника немачког листа „Ханделсблат” из Београда, који је дозволио себи да пред колегама ускликне: „Ја баш волим Аврамовића!

    Новинар

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com