Ораховац је градић у Метохији, недалеко од Призрена и Ђаковице, смештен у брежуљкастом живописном крају, окружен виноградима. Према последњем попису из 2011. године, чија је тачност упитна, у Ораховцу има нешто преко петнаест хиљада житеља.
У Ораховцу је, до пре двадесетак година, живело око две хиљаде Срба. Сада овде живи око три стотине Срба у неколико улица на брежуљку у близини православне цркве.
Срби се у Ораховцу муче већ деценијама. У овом месту је притисак албанских сепаратиста деведесетих година био посебно јак – убиства, отмице, застрашивања, крађе…
И данас Срби у Ораховцу тешко живе. Улице у којима се налазе су поплочане, али је инфраструктура лоша и дотрајала. Нема посла, па су најзначајнији приходи пензије и друга социјална давања. Приметно је да су куће овдашњих Срба оронуле и лоше одржаване и да има смећа на дивљим депонијама.
Овдашњи становници не крију своју муку. Комуницирају с комшијама Албанцима, али уз приметну дозу страха и подозрења. Истичемо да смо се помучили да пронађемо део града у коме живе, а да су нам у томе помогли Албанци које смо срели на улицама, сасвим уљудно нам објашњавајући, на српском, како да дођемо до Цркве Успења Свете Богородице. Орахвчани одговарају да се никако не може рећи да су сви Албанци острашћени или обузети мржњом према Србима, али да и даље има много инцидената и провокација.
Помињу и конкретне примере. Инцидент је избио, рецимо, пре неколико месеци када се група Албанаца намерила да сними видео спот испред православне цркве, са све албанским заставама. Омладина из комшилука се побунила, дошло је до расправе, а тежи развој догађаја је избегнут захваљујући присебности старијих комшија.
У октобру текуће године се десио и инцидент на оближњем игралишту где су се сукобили албански и српски тинејџери. Дошло је туче голобраде дечурлије, умешао се, непримерено, отац једног албанског дечака, код једног шеснаестогодишњака су нашли „боксер“, и, на крају, један момак, Србин, је завршио у затвору.
„Тешко је и тужно живети у Ораховцу.“, истичу овдашњи Срби. „Нема отвореног видљивог насиља према нама, али је присутно пуштање гласне музике, погрдно добацивање на улици… Најгоре нам је што против нас користе – псе. Мангупарија међу Албанцима организује борбе паса насред улице, и то испред српских кућа! Пре неког времена, расформиран је азил за псе на периферији Ораховца. Пси су пуштени баш у делу града где ми живимо.“
Од институција државе Србије овде постоји Општина Ораховац, амбуланта, пошта и две школе.
Овдашња Гимназија „Ораховац“ из Ораховца је некада имала једну од најопремљенијих школских зграда у тадашњој Југославији, са савременим кабинетима и училима. Зграду су користили до 1997. године када су, суочени са сталним нападима и провокацијама, морали да пређу у стару школску зграду у близини тадашње Полицијске станице. Од новембра 1999. године, суочени са жртвама поднетим и поред присуства војника КФОР-а из Холандије, српски средњошколци из Ораховца прелазе у зграду дотадашњег Дома културе, изграђеног близу Цркве осамдесетих година прошлог века.
Просторије у Дому културе су преуређене у учионице, а услове за рад су обезбедили с муком, захваљујући помоћи Министарства просвете Републике Србије. Намештај су добили од Срба из Новог Сада, војници КФОР-а су сакупили новац за три лап топа, Матица српска и други дародавци су поклонили књиге за школску библиотеку, стизала је помоћ из Амбасаде Србије у Москви, од Срба из Париза и из Немачке… У лепом сећању је ораховачким Србима остао Пољак Валдемар који је, 1999. године, о свом трошку, отишао у Београд и купио школску лектиру за овдашње ђаке.
Од 1999. до 2004. године, Срби у Ораховцу нису имали никакву свежу храну, само им је била доступна храна из хуманитарне помоћи. Једино је хуманитарна организација „Амика“ из Немачке доносила свеже воће за ученике.
О раду Гимназије „Ораховац“ у Ораховцу смо разговарали с Добрилом Витошевић, директором школе већ две године, а 32 године професором српског језика и књижевности у истој школи у којој је својевремено и матурилара.
Колико ученика похађа вашу школу? Јесу ли сви из Ораховца?
„Гимназија има први и други разред и у сваком по шест ученика. Пре седам година, имали смо само три ученика, а број се повећао, у једном тренутку, до двадесет четири. Иначе, пре рата, средња школа у Ораховцу је имала око хиљаду ученика на српском и око хиљаду и по ученика на албанском језику. Иако је број ученика мали, организујемо наставу и природно-математичког и друштвено-језичког смера.“
„Ученици су из Ораховца и из Велике Хоче. Комби возило превози организовано ђаке из Велике Хоче, а постоји и редовна аутобуска линија Велика
Хоча – Ораховац – Косовска Митровица, која саобраћа три пута недељно.“
„Овдашње власти су нам, на превару, ради наводне оправке, одузеле минибус, поклон Владе Царевине Јапан.“
„Не похађају сва српска деца средњошколског узраста из Ораховца и Велике Хоче само нашу школу. Многи се школују у Косовској Митровици, где и станују.“
„Истичем да наши матуранти успешно студирају и имају успеха у каснијем раду.“
„Ораховац и Косовска Митровица су једини градови на Косову и Метохији који имају средње школе на српском језику.“
„Материјалне трошкове рада Гимназије покривају косовске власти из Приштине, а зараде радника плаћа Република Србија.“
Колико запослених има у школи и одакле су?
„Имамо 22 запослена, али они немају пуно радно време у Гимназији. Готово сви запослени раде истовремено и у основним школама у Ораховцу, која се налази у истој згради као и ми, и у Великој Хочи.“
Да ли деца у Ораховцу имају могућности да читају новине и часописе на српском језику?
„Штампа из других делова Србије, ни за децу ни за одрасле, не долази у Ораховац. Док је радила канцеларија ОЕБС-а у оближњој улици, имали смо нешто штампе. Сада, већ седам до осам година, немамо београдску штампу.“
„Понекад добијемо, појединачно, ,Јединство`, а деца добијају, преко Цркве, ,Светосавско звонце`. КФОР нам доставља омладински часопис ,For You`. Друге штампе на српском језику немамо.“
Да ли је вашим ученицима доступан радио и телевизијски програм на српском језику?
„Радио програм на српском језику не можемо да пратимо јер се овде не чује ни једна радио станица из остатка Србије. Радио КФОР-а има програм на српском и то је једино што можемо да пратимо.“
„До пре неколико година, програм на српском је емитовао и Радио Ораховац, али више не.“
„Телевизијски програм на српском језику успевамо да пратимо помоћу приручне антене и кабловске мреже, али је избор канала сужен.“
Да ли деца и омладина у Ораховцу имају приступ интернету и како?
„Интернет је Србима у Ораховцу једини прави прозор у свет. Свака кућа има интернет везу.“
„Срби Ораховчани, и деца и одрасли, само на интернету могу да се информишу, да слушају музику, да гледају филмове… Помоћу интернета пратимо и телевизијски и радио програм.“
„Интернет је једини начин да комуницирамо с остатком Србије – мејловима, на друштвеним мрежама и слично.“
Колики је значај интернета за задовољавање потреба деце из Ораховца за културним, информативним и другим садржајима?
„Значај интернета, у том смислу, је од највеће важности. Сви други видови комуникације су отежани или онемогућени.“
Да ли интернет има значаја и каквог за одвијање наставе и укупан рад ваше школе?
„Интернет користе наши наставници и ученици у обради школског градива, и у школи и код куће. Где би наш ученик могао другде да прочита нешто о, рецимо, Николи Тесли?“
„Школске програме и другу регулативу везану за рад школе, такође пратимо на интернету, тако се информишемо о различитим догађајима у школству Србије…“
Да ли је интернет средство да домаћа и међународна јавност сазна о проблемима деце и омладине у Ораховцу?
„Интернет је готово једини начин да јавност буде извештена, на српском језику, о догађајима у Ораховцу уопште, па и о положају деце и омладине. Новинари, као ви, повремено дођу у Ораховац, али без интернета – тешко би се чуло како ми овде живимо и радимо.“
Овдашњи наставници, Оливера Радић, професор српског језика и књижевности и Новица Лукић, професор рачунарства и информатике, ближе нас упознају са значајем интернета за овдашњу децу. У једној маленој и изолованој заједници суоченој с непријатељством и сталним страхом и неизвесношћу, интернет деци и омладини много значи да се осећају слободније и лакше преброде свакодневна искушења. Питамо да ли има непријатности и опасности на интернету усмерене против српске деце у Ораховцу.
„Ма, зна наш подмладак да се чува. Ми их едукујемо о томе, а и наша деца одрастају, на жалост, у средини у којој се стално мора бити на опрезу у свакодневном животу, па и на интернету. Нема потребе много објашњавати детету из Ораховца да не одговара на анонимне поруке на друштвеним мрежама, као што знају и да не смеју да уђу у непознати аутомобил.“, добијамо јасан одговор.
Разговарали смо и с ученицима овдашњег одељења другог разреда. Шесторо ученика, уздржани и стидљиви. Кажу да није било покушаја провокација или насиља на интернету од стране околних Албанаца, али да нису имали ни других непријатности на интернету. Једноставно, врло су опрезни.“
У истој згради ради и Основна школа „Доситеј Обрадовић“ из Ораховца. По пет до шест ученика у сваком разреду и малена предшколска група, а учитељи, наставници и васпитачи вољни за разговор. „И нашим малишанима интернет много значи. Од дечијих песмица, преко најразличитијих садржаја везаних за школско градиво и музике и филмова на српском, до дописивања с вршњацима из других делова Србије – интернет је незаменљив.“
Колика је жеђ овдашњег народа за информисаношћу на српском језику, могли смо и сами да се уверимо. Пошто смо унапред знали да новине из остатка Србије не долазе до Ораховца, понели смо по један примерак неколико дневних листова, недељника и часописа за децу и омладину. Овај наш поклон, крајње скроман, изазвао је велику пажњу и код наставника и код ученика. Било нам је врло жао када смо ученицима другог разреда основне школе показали „Мали Политикин забавник“ и питали да ли им је тај часопис познат. Одговорили су да те новине никада нису видели.
Морамо да упутимо критику државним органима Србије због очигледног запостављања јавног информисања Срба у Ораховцу. Готово једини начин да се овдашњи живаљ информише на српском језику је интернет и кабловска телевизија с мањим бројем канала. Зар је немогуће успоставити бољу информисаност Срба у Ораховцу? Зар је немогуће допремити штампу на српском језику у Ораховац, макар једном недељно? То би овдашњим Србима много значило.
Што је најгоре, то мало информација које дођу у Ораховац или из њега оду на српском језику, путује кроз жичане везе. Шта ће се десити уколико се таква веза, из било ког разлога, прекине? У каквом положају ће се наћи триста Срба окружених албанским селима?
Питали смо овдашње Србе, како су успели да 1999. године не напусте Ораховац, за разлику од много већих српских заједница у другим градовима на Косову и Метохији, а притом смо истакли пример више хиљада призренских Срба. Добили смо кратак одговор: „Њих је 1999. године захватила паника. Ми паници нисмо подлегли.“.
Не треба много образлагати да панику најбоље спречава информисаност.
На крају, наши домаћини су истакли да воле Србију и да им је врло драго када их неко посети. Према томе, драги читаоци, слободно посетите Србе у Ораховцу. Ваши извештачи сведоче да се до Метохије и натраг може слободно отићи аутомобилом регистрованим у Нишу. Неће вас нико дирати на путу, напротив. Албанци које смо срели су се понашали сасвим коректно и, како рекосмо, чак су били предусретљиви и помогли нам да нађемо пут.
Када прођете подујевску и приштинску гужву у саобраћају, излазите на квалитетан ауто-пут. Можете да скренете на петљи за Малишево и туда дођете до Ораховца, а можете и да се искључите код Суве Реке па новим асфалтним путем, поред Велике Хоче, опет до Ораховца.
До године, у Ораховцу!
Ораховац, децембар 2018. године
Љубомир Костић
Фото: Љ.К.
(Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
