• Južna Srbija

    ИЗЛОЖБА СЛИКА МИЛАНА КОЊОВИЋА

    ГАЛЕРИЈА СAВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ

      ИЗЛОЖБА СЛИКА МИЛАНА КОЊОВИЋА

    /Официрски дом 22.08-7.09./

     -Отварање изложбе 22.08.у 20 часова-

    Милан Коњовић /1898-1993.Сомбор/ је  уметник чије је стваралаштво  утицало на токове српског и југословенског сликарства XX века. Својим особеним делом створио је оригинални сликарски свет сугестивне снаге и стваралачке енергије.

    Године 1919. уписује ликовну академију у Прагу код професора Влаха Буковца, међутим,  убрзо напушта Академију у потрази за сопственим ликовним изразом, растрзан између експресионизма и првих контаката са кубизмом. Одласком са академије Коњовић  упознаје  познатог чешког слика Јана Зрзавија,  толерантног педагога ретке ликовне културе, од кога прихвата многе корисне савете и могућа ликовна усмерења.

    Са драгоценим ликовним искуством стеченим у Прагу, Коњовић 1921.године, одлази у Беч где је борави до 1922.године што је било од великог  значаја  уметничком раду младог Коњовића. Осим кубизма, Коњовићева орјентација је усмерена  према стилском изражавању својствено  неокласицизму у чијим токовима ће остати са кратким прекидима до 1927.године.

    У Париз одлази  1924.године када ће се потпуно ослободити  утицаја неокласицистичке форме,  прихватајући  знатно слободније експресионистичко сликарство Коњовићево интересовање постепено се  окреће  према Матису, Ван Гогу, и Сутину, сликарима који су ближи његовом сензибилитету.

    Надахнут непосредним доживљајем стварности у коме мотив и тема постају све што се налази у уметниковом окружењу Коњовић слика : ентеријер, пејзаж, људе, мртву природу итд.  Почетком тридесетих година XX века, његово сликарство добија све више личног печата и кулминира усаглашено развојем два елемента, линије и боје.Овај изузетан почетак сликарске зрелости обележиће преко две стотине слика, такозване „плаве фазе“.

    Од повратка из Париза сликарство Милана Коњовића доживеће извесне промене у колористичкој гами. Пробуђене слике предела простране војвођанске равнице, оранице, житна поља, теме су којима ће се Коњовић касније бавити дуги низ година.Ово изузетно раздобље од (1933-1941.) године, припада „Црвеној фази“ оплођеној бојама Војводине, као и приморским мотивима Цавтата, Млина и Дубровника. Ако је париска плава фаза почетак сликарске зрелости уметника, онда је црвена фаза још снажнија и језгровитија. Чулна, драматична и колористички сугестивна дела из овог периода  логичан су развој појединих ликовних елемената и импулсивнијег сликарског израза.

    Тешке године, рат и заробљеништво у Оснабрику, зауставиће  на  кратко изузетан Коњовићев развојни пут. Дела из овог раздобља, суздржанијег колорита са доминантно сиво-мрким тоналитетом и густим наносима пасте, непосредан су доживљај стварности који доноси одјек потиштености, сумње,  немира и неповерљив однос сликара према свету.

    Током четврте деценије Коњовић  се први пут окреће пастелу, техници више цртачкој него сликарској, коју је уметник прихватио као испит и сликарски изазов. Овај опус не бележи нову фазу у његовом стваралаштву, већ посебну целину која нам открива неке особине у бољем сагледавању Коњовићеве уметничке личности.

    Успевао је да у својим сликама оствари особене социјалне мотиве, али никада није прихватао наметнуте идеје социјалистичког реализма, што ће за последицу уметник и његове новонастале слике бити предмет жестоких напада тадашње званичне критике. Целокупан ратни и послератни период обележио је Коњовићеву „Сиву фазу“,  мучне године пуне неизвесности и стрепње трајале су трајале до 1952.године.

    Коначно педесетих година Коњовић се враћа свом страсном и динамичном сликарству. Експериментише са композицијом бојом и формом у потрази за новим сликарским изразом. Ослобађа слику сувишних детаља, стилизлизује форму и своди  на две димензије са чистим колористичким односом боја. Ово раздобље обележиће нову стилску промену у Коњовићевом стваралаштву, такозвану „колористичку фазу“

    Делимично напуштање предметности, транспоновање композиције, облика, боје и форме где виђено постаје само подстицај, наговештава нову етапу у Коњовићевом стваралаштву. Тада настају слике снажног ритма , узбудљивог и напетог геста, где је предмет сведен до симбола, знака, асоцијације и алузије припадајући новој асоцијативној фази.Након 1985. године настаје позни период „Беле“ или „Византијске фазе“ који је трајао до 1990.године, и којом затвара круг импозантног и плодног стваралаштва.

    Византинско сликарство, строгих правила и принципа, транспонује у свој аутентични експесионистички израз.

    Дела Милана Коњовића артефакти су уметничке лепоте стваране у сукобу реалног предмета и сликарске визије. Неисцрпну стваралачку и покретачку енергију проналазио је у љубави према човеку, савршенству природе и узвишеној лепоти. Радост стварања у интеракцији са снажним доживњајем спољашњег света основа је Коњовићевог сликарства. Невероватна упорност и жеља за стварањем, праћена великом енергијом и посвећеном раду донела је Коњовићу успех и признање као мало којем нашем сликару, који са разлогом заузима посебно место у српском савременом сликарству.

    Из предговора аутора изложбе  Небојше Васића

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com