ГАЛЕРИЈА СAВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ
ИЗЛОЖБА СЛИКА МИЛАНА КОЊОВИЋА
/Официрски дом 22.08-7.09./
-Отварање изложбе 22.08.у 20 часова-
Милан Коњовић /1898-1993.Сомбор/ је уметник чије је стваралаштво утицало на токове српског и југословенског сликарства XX века. Својим особеним делом створио је оригинални сликарски свет сугестивне снаге и стваралачке енергије.
Године 1919. уписује ликовну академију у Прагу код професора Влаха Буковца, међутим, убрзо напушта Академију у потрази за сопственим ликовним изразом, растрзан између експресионизма и првих контаката са кубизмом. Одласком са академије Коњовић упознаје познатог чешког слика Јана Зрзавија, толерантног педагога ретке ликовне културе, од кога прихвата многе корисне савете и могућа ликовна усмерења.
Са драгоценим ликовним искуством стеченим у Прагу, Коњовић 1921.године, одлази у Беч где је борави до 1922.године што је било од великог значаја уметничком раду младог Коњовића. Осим кубизма, Коњовићева орјентација је усмерена према стилском изражавању својствено неокласицизму у чијим токовима ће остати са кратким прекидима до 1927.године.
У Париз одлази 1924.године када ће се потпуно ослободити утицаја неокласицистичке форме, прихватајући знатно слободније експресионистичко сликарство Коњовићево интересовање постепено се окреће према Матису, Ван Гогу, и Сутину, сликарима који су ближи његовом сензибилитету.
Надахнут непосредним доживљајем стварности у коме мотив и тема постају све што се налази у уметниковом окружењу Коњовић слика : ентеријер, пејзаж, људе, мртву природу итд. Почетком тридесетих година XX века, његово сликарство добија све више личног печата и кулминира усаглашено развојем два елемента, линије и боје.Овај изузетан почетак сликарске зрелости обележиће преко две стотине слика, такозване „плаве фазе“.
Од повратка из Париза сликарство Милана Коњовића доживеће извесне промене у колористичкој гами. Пробуђене слике предела простране војвођанске равнице, оранице, житна поља, теме су којима ће се Коњовић касније бавити дуги низ година.Ово изузетно раздобље од (1933-1941.) године, припада „Црвеној фази“ оплођеној бојама Војводине, као и приморским мотивима Цавтата, Млина и Дубровника. Ако је париска плава фаза почетак сликарске зрелости уметника, онда је црвена фаза још снажнија и језгровитија. Чулна, драматична и колористички сугестивна дела из овог периода логичан су развој појединих ликовних елемената и импулсивнијег сликарског израза.
Тешке године, рат и заробљеништво у Оснабрику, зауставиће на кратко изузетан Коњовићев развојни пут. Дела из овог раздобља, суздржанијег колорита са доминантно сиво-мрким тоналитетом и густим наносима пасте, непосредан су доживљај стварности који доноси одјек потиштености, сумње, немира и неповерљив однос сликара према свету.
Током четврте деценије Коњовић се први пут окреће пастелу, техници више цртачкој него сликарској, коју је уметник прихватио као испит и сликарски изазов. Овај опус не бележи нову фазу у његовом стваралаштву, већ посебну целину која нам открива неке особине у бољем сагледавању Коњовићеве уметничке личности.
Успевао је да у својим сликама оствари особене социјалне мотиве, али никада није прихватао наметнуте идеје социјалистичког реализма, што ће за последицу уметник и његове новонастале слике бити предмет жестоких напада тадашње званичне критике. Целокупан ратни и послератни период обележио је Коњовићеву „Сиву фазу“, мучне године пуне неизвесности и стрепње трајале су трајале до 1952.године.
Коначно педесетих година Коњовић се враћа свом страсном и динамичном сликарству. Експериментише са композицијом бојом и формом у потрази за новим сликарским изразом. Ослобађа слику сувишних детаља, стилизлизује форму и своди на две димензије са чистим колористичким односом боја. Ово раздобље обележиће нову стилску промену у Коњовићевом стваралаштву, такозвану „колористичку фазу“
Делимично напуштање предметности, транспоновање композиције, облика, боје и форме где виђено постаје само подстицај, наговештава нову етапу у Коњовићевом стваралаштву. Тада настају слике снажног ритма , узбудљивог и напетог геста, где је предмет сведен до симбола, знака, асоцијације и алузије припадајући новој асоцијативној фази.Након 1985. године настаје позни период „Беле“ или „Византијске фазе“ који је трајао до 1990.године, и којом затвара круг импозантног и плодног стваралаштва.
Византинско сликарство, строгих правила и принципа, транспонује у свој аутентични експесионистички израз.
Дела Милана Коњовића артефакти су уметничке лепоте стваране у сукобу реалног предмета и сликарске визије. Неисцрпну стваралачку и покретачку енергију проналазио је у љубави према човеку, савршенству природе и узвишеној лепоти. Радост стварања у интеракцији са снажним доживњајем спољашњег света основа је Коњовићевог сликарства. Невероватна упорност и жеља за стварањем, праћена великом енергијом и посвећеном раду донела је Коњовићу успех и признање као мало којем нашем сликару, који са разлогом заузима посебно место у српском савременом сликарству.
Из предговора аутора изложбе Небојше Васића