Коштунићи су, у исто време, и мало и велико село.
Према последњем попису, у селу живи 551 становник у 211 домаћинстава раштрканих по засеоцима на брдима и у увалама.
Број становника је данас, зацело, нешто мањи.
С друге стране, површина сеоског атара Коштунића је друга по величини у Србији, читавих 4 736 хектара. (Ако вам је тако лакше – 47,36 километара квадратних.)
Међутим, Коштунићи нису велико село због површине земље које заузимају.
Коштунићи су велико село по богатству историјских споменика и природних знаменитости које у њему постоје.
У атару села се налази Равна гора, познато историјско место на коме је настао равногорски четнички покрет у Другом светском рату.
Чињеница је да се колективној свести Срба тај рат још увек није завршио и да нисмо потпуно начисто ко је у то време имао позитивну, а ко негативну улогу.
Чињеница је и да се улога четничког покрета у збивањима на просторима Србије и Југославије од 1941. до 1945. године не може занемарити, била она позитивна или негативна.
Равна Гора је данас ограђена ливада на којој постоји импозантан споменик Драгољубу Михаиловићу – Дражи у бронзи на коме су и две реченице којих се не би постидео ни један патриота: „Не признајем капитулацију. Та реч не постоји у српском језику.“.
Ту се налази и зграда у којој је музејска збирка посвећена равногорском покрету и црква.
Мора се рећи да је овај простор, очигледно замишљен као меморијални комплекс посвећен четницима Драже Михаиловића, тек у свом зачетку.
Простор око споменика треба уредити и довршити бетонско постоље на коме се споменик налази.
Музејска збирка садржи имена учесника покрета исписана, по јединицама у којима су се борили, на зидовима главне сале, а садржи и фотографије четника из Другог светског рата с одговарајућим појашњењима.
У главној сали се налази и воштана фигура Ђенерала Драже у природној величини и макета спашавања савезничких пилота авионом.
Највреднији експонат су, свакако, два ордена додељена Ђенералу у иностранству.
Међутим, правих музејских експоната, као што би били оригинални документи о четничком покрету, оружје и други предмети четника, војничке ознаке и слични, једноставно нема.
Нада вашег извештача да ће видети оригиналну кокарду коју су четници носили, није се остварила.
Како смо сазнали од мештана, Равна гора је пристојно посећена.
Заиста, приметили смо више аутомобила из више места у Србији.
Највећа посета је у време обележавања почетка четничке борбе, 13. маја сваке године, када се овде одржава пригодни скуп, а пољана је пуна људи.
У близини Равне горе се налази природна знаменитост готово потпуно непозната широј јавности, неприступачна и неистражена – Мокра пећина.
До Мокре пећине се тешко долази, пољским путем кроз букову шуму и уз ток реке Граб, која из пећине извире.
Пећина је неиспитана и, наравно, неуређена.
Можемо само замишљати шта све у њој постоји и прошетати се кроз шуму до улаза у пећину.
Мокра пећина је апсолутно туристички неискоришћена.
Добар део мештана, чак не зна где се пећина налази.
Како би се овде развио туризам треба урадити доста тога.
Треба пећину испитати и утврдити да ли је, у којој мери и на који начин погодна да се представи посетиоцима.
Затим, Мокру пећину треба осветлити и уредити стазу како би била доступна туристима.
На крају, треба уредити пут кроз шуму тако да се макар теренским возилом може доћи до пећине и уредити пешачке стазе од најближег места коме се може прићи аутомобилом.
Наравно, треба Мокру пећину јасно означити путоказима и промовисати у јавности.
Пут између централног дела Коштунића и Равне горе пролази кроз сеоце Брајићи.
И у овом селу се налази историјска знаменитост – зграда кафане у којој су се Драгољуб Михаиловић – Дража и Јосип Броз – Тито последњи пут састали крајем октобра 1941. године да би договорили заједничку борбу против окупатора.
Знамо шта се после тога, на жалост, десило.
Зграда кафане је још увек добро очувана, али се не користи.
Једино се по каменој плочи на њеном зиду може видети шта се ту збило.
Само село Коштунићи је идеално за одмор на селу.
На надморској висини од око 520 метара, с кућама и засеоцима распоређеним на косама Сувобора, окружено шумарцима и испресецано чак четворома планинским рекама, Коштунићи као да су створени за одмор у природи.
Наведена чињеница је правилно искоришћена, тако да је пре двадесетак година овде формирано предузеће „Анђелија Мишић“, чији је оснивач била компанија „Југоимпорт СДПР“ и партнер из Грчке.
Међутим, зла времена у којима је овај пословни подухват започет је однео свој данак, тако да је „Анђелија Мишић“ сада у стечају који траје од 2007. године.
О току стечајног поступка, разговарали смо телефоном са стечајним управником Горданом Хаџић.
„Највећа тешкоћа, која је условила тако дуго трајање стечајног поступка, јесте чињеница да су зграде стечајног дужника изграђене на земљишту чији је власник сувласник предузећа из Грчке.
Наведено је довело до судског спора који је трајао девет година и три месеца.
На крају је пресуђену у корист стечајног дужника, али је стечајни дужник обавезан да супротној страни исплати 71 хиљаду евра, а тај новац, једноставно, немамо.“
„Током овако дугог стечаја, предузели смо све што смо могли да имовина не стоји неискоришћена.
Туристичка организација из Горњег Милановца је неколико година користила део капацитета, а имали смо и закупца који је био прави ентузијаста и свесрдно радио на томе да развије туризам у Коштунићима.
Закупац је сада већ покојан, тако да се тренутно користи само мањи део магацинског простора.“
„За 25. октобар текуће године, заказана је продаја стечајног дужника као правног лица непосредном погодбом.
Прилика за куповину је изузетна – недовршен хотел, недовршен затворени базен, етно кућа, вила, ресторан, термо-техничка подстаница, друге зграде, земљиште и друга имовина се могу купити по врло повољној цени.“
Потражили смо на интернету.
У децембру 2015. године, одржана је неуспела продаја „Анђелије Мишић“ као правног лица с почетном ценом на јавном надметању од око 106 милиона динара.
(Процењена вредност је око 212 милина динара.) Ни наредне продаје нису успеле.
Према изнетом, драги читаоци, ако неко има новца и воље да улаже у српски туризам, ево му одличне прилике.
Држимо да би куповина „Анђелије Мишић“ у Коштунићима била боља инвестиција него грађење кафића на Панчићевом врху.
У Коштунићима, октобра 2018. године
Драгана Костић
Фото: Љ.Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансирала је општина Горњи Милановац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
