Не знам откуд толико чуђење што радим у ауто-перионици јер много других људи, бољих људи од мене, ради додатне послове да би у ова несрећна времена скрпило крај с крајем. Није никаква грехота нити изузетак то што радим где радим јер то је мој посао тренутно, док ће новинарство бити мој позив довека.

Откуд ви на том послу, из протеста или из невоље?

Не, нисам се у ауто-перионици нашао ни из каквог пркоса. Сматрам да нема места за њега данас. Превелики је луксуз бити пркосан и баталити новинарство, ваља се и мора остати у њему како бисмо учинили све да наша намучена и дивна Србија исплови из вихорних времена и овог мрака у који ју је актуелна власт увукла. Дакле, у пераче нисам отишао из пркоса, али ћу пркосно писати увек, а ту сам где сам јер се тренутно редакције нешто и не отимају о мене (смех), а да молим, кукам и пристајем на труле компромисе како бих се негде углавио на плату и здравствено осигурање и симулирао новинарство, не пада ми на памет. Поштено радим поштен посао, последња четири месеца у перионици, а пре тога сам радио ноћну смену у трафици док, нажалост, није затворена. Паралелно пишем, не зависећи ни од чијег хира, милости, жеља и сугестија.

Зна ли ваш послодавац кога је запослио и да ли је свестан да би могао да се рекламира и каже „дођите да код мене оперете кола, имаћете част да вам их опере Михаило Меденица, тренутно један од најбољих новинара у Србији“?

Мој послодавац, господин Гудаловић, зна чиме се бавим, но замолио сам да то не потенцирамо јер нема потребе за тим. Човек ми је дао посао и захвалан сам му на томе. Један сам од перача, ни по чему привилегованији од других, јер и не треба да будем, а да ме „рекламира“, нема никакве потребе за тим. Вама хвала од срца на великој али претераној похвали, без лажне скромности – далеко сам ја од једног од најбољих новинара у Србији. Ја себе не доживљавам тако. Када пишем, трудим се да пишем из душе и срца, без калкулације да ли ће ми то нашкодити или донети добра. Баш као и када перем аутомобиле – трудим се да то учиним најбоље, као да их пере Меда, релативно нови момак у перионици којим су муштерије задовољне, и то ми је што се тог дела приче тиче сасвим довољно.

Шта кажу муштерије када вас препознају?

Више се виђам са аутомобилима него са муштеријама, али када се то догоди, најпре буду збуњени, нису сигурни да ли сам то ја, стидљиво питају, одговорим да јесам и наставим са послом, извињавајући се што немам више времена за разговор јер посао чека. Недавно ми је један момчић онако сажаљиво рекао: „Господине Меденица, ниско сте пали“, на шта сам се слатко насмејао, схватајући да није мислио ништа лоше и објаснио му да човек ниско падне ако морално, људски и карактерно посрне, а не ако се дохвати сунђера, кофе и црева.

Не зависим ни од чијег хира или милости

Како су на овај посао реаговале ваше колеге и породица?

Нормално, јер нема потребе за другачијом реакцијом. Ко ме познаје, зна да презирем патетику, сажаљевање и сличне непотрепштине, јер нисам на улици, не просим, радим свој посао и живим за свој позив. Наравно да бих био срећнији у редакцији, али до неких бољих времена нисам несрећан ни у ауто-перионици. Ситуација је таква да невоље притискају са свих страна, а како ми је породица светиња, сигурно нећу дозволити да трпи већ ћу радити сваки поштен посао који ми се понуди.

Може ли новинар да се укалупи у радно време од осам сати? 

Новинар може да се укалупи у све. Због тога и јесте новинар. Не бих могао да радим неки канцеларијски бирократски посао, да отаљавам сате до краја радног времена, али овај сасвим лагано радим јер колико је физички тежак, толико растерети мозак на неко време. Веома прија и дружење и рад с људима који се не оптерећују тиме да сам новинар већ њихов колега, па разговарамо о необавезним, безазленим и тако умирујућим темама, далеким од свакодневне чамотиње у којој живимо. Некако нам је свима та перионица изгледа збег од онога пре и после ње.

За новинара је свако место на земаљској кугли место где може да се ради и прати живот. У перионици срећете пуно људи, шта се тамо може сазнати о њима и инспирише ли вас она да нешто и напишете?

Рекох, више виђам аутомобиле него људе, али по ономе што виђам још ми је јасније оно што сам знао и пре доласка у ауто-перионицу, а то је да ко има – не зна колико има. Много је ту бахатих и осионих скоројевића који сматрају да су вас купили тиме што плаћају да им оперете аутомобил, док, с друге стране, они обични, скромни људи представљају истински одмор и крепкост за душу јер у раднику не гледају личног роба, већ човека који се труди да испоштује њихову потребу, а они његов труд. А инспирације за писање је толико ван перионице, да ми она дође као лична перионица мозга током тих осам сати смене.

Да ли осим „Недељника“ и вашег блога пишете још негде?

Репортаже и колумне редовно пишем за мој „Недељник“, у којем сам спољни сарадник од првог броја и заиста га сматрам другом кућом јер га чине људи које изузетно волим и поштујем. У њему никада нисам имао никаквих ограничења нити спутавања да напишем шта желим и на томе сам бескрајно захвалан. Пишем и за свој блог „Два у један“ као и за неке портале из Црне Горе и Републике Српске. За њих пишем пријатељски јер се боре за оно у шта свим срцем верујем и живим, а то је српство.

Да ли објављивање на интернету, односно блогу, може да допре до људи и буде замена за штампани текст?

Признајем, невољно сам се пре неколико година упустио у ту блогерску авантуру јер сам дете штампаних медија и за мене су новине – новине, папир у руци. Но, интернет је заиста чудо. Медиј неслућене моћи, ширине и могућности да у тренутку одреагујете на неку вест, а да то у најкраћем могућем року стигне до великог броја читалаца. Заиста сам срећан што је блог „Два у један“ прерастао мене и постао једнако мој глас колико и глас оних којима се обраћам. Замишљен је тако да га људи доживе као свој јер он то и јесте.

Да ли би и једне новине у Србији објавиле текстове које пишете на том блогу?

Мислим да не би. Можда и грешим, али управо због тога и постоји тај блог – да не зависим ни од чијег хира, милости, жеље или воље. Пишем кад год ме наљути нешто што се чини држави и народу, крајње лично и без калкулација, а то ипак интернет много боље трпи него новине. У „Недељнику“, затим на сајтовима за које пријатељски пишем, као и у мом подгоричком „Дану“, имам апсолутну слободу, али на блогу имам простора да на дешавања реагујем срцем, у трену, и у томе је његова предност и снага.

Новинарство постало пропаганда

Како доживљавате и оцењујете новинарство у Србији данас?

Нећу рећи ништа ново ако кажем да новинарство постоји још само у траговима, но, није то карактеристика само ових времена. Мало кад је и било слободних медија, али је евидентно било много више слободних новинара, а они аутоматски и медиј чине слободним. Нажалост, страх се увукао под кожу људи. Нека безразложна стрепња да се зарад става и принципа не остане без, реално, толико мало тога, на шта су новинари данас присиљени да пристају као надокнаду за интегритет, да ме то заиста понекад плаши. Страх ме је да уколико се не тргнемо као еснаф, не почнемо коначно да иза својих речи стојимо именом и презименом, а не пуким потписом – стидеће нас се генерације новинара које ће доћи за нама, и бити, верујем, далеко куражније од нас. Не мислим да је новинарству крај, али убеђен сам да смо прешли линију која новинарство изједначава са пропагандом, нечим накарадним, што нема никакве везе са оним насушним, а то је да смо ми глас народа и да смо ту искључиво и једино због њега.

Много пишете на ћирилици, из ваших текстова осећа се велики патриотизам који је данас у српском новинарству веома климав јер је љубав према држави изједначена са хваљењем оних који њоме владају. Али може ли се више очекивати од новинара који углавном немају своје ја, своју личност и слободу? 

Ћирилицу волим. Искрено волим то дивно и савршено писмо, али једнако користим и латиницу, верујући да се љубав према отаџбини и народу не крије у писму којим пишете већ у ономе шта пишете. Нажалост, потпуно сте у праву да је тренутно у већини медија родољубље на силу изједначено с љубављу према власти, односно патолошким страхом од власти. Међутим, то ће се управо тој власти олупати о главу јер народ се неће и не може довека плашити и страховати од своје речи, мисли, сенке… А да ли се може више очекивати од новинара? Може и има их. Не превише, али их има. А осталима што се грешком називају новинарима не треба превише придавати пажње и губити живце због њих. За њих је новинарство посао, тренутна „моћ“ и строгоћа коју тренирају, али то тренутно има свој век трајања. Назовите ме будалом и наивним, али још верујем у светост овог позива и на срећу има још посвећеника у њему. Не много, али довољно да га сачувају за неке боље дане и неке далеко боље од нас.

Цео текст прочитајте у штампаном издању Београдског гласа

Аутор: Раденка Марковић

Извор: Београдски глас