• Analize I Kolumne

    Никола Молер

    У српској историји постоји врло значајна личност Петар Николајевић – Молер, војвода из Првог српског устанка и председник Народне канцеларије. Као што смо научили својевремено у школи, надимак „Молер“ не значи да је војвода био фарбар, већ да је био сликар који је осликавао цркве и манастире, а таквог уметника је, у то време, народ звао молером.

    Срба Чајић у својој радњи

    Појам „молер“ је дуго у Србији схватан на начин као с почетка деветнаестог века, о чему сведочи необична животна прича једног становника Бруса, варошице у брдима подно Копаоника. О томе нам говори Срба Чајић, бруски часовничар, који јасно памти педесете године прошлог века.

    „Пред почетак Другог светског рата, 1937. или 1938. године, у Брусу се појавио човек вешт да изради портрет или неку другу слику, на зиду или каквој другој подлози.“, каже времешни занатлија у својој радњи, па наставља: „То је био Николај Михајличенко, очигледно имигрант из Русије.“

    „Николај је живео сам и издржавао се својим радом. Прво је дошао у село Тршановци где је добио једну напуштену кућицу у којој је становао, а после Рата се преселио у Брус у напуштену зграду ђумрукане (царине из доба када је близу била српско-турска граница). Потом је живео у селу Дртевци.“

    Црква Светог Преображења Господњег у Брусу

    „Николај Михајличенко је био средњег раста, сувоњав, плавоок човек, веселе нарави. Волео је да попије, а имао је узречицу ,цумбај-румбај`, чије значење нисмо одгонетнули.“

    „У то време, у Брусу су живела још два Руса. Један је био зубни лекар, иначе из грофовске породице. Причао нам је како је у Русији остао његов велики хотел. Други је био Николај Березљев са Кавказа, који је саградио прву електричну централу у Брусу.“

    „Николај се дружио с овим својим сународницима, али се, после Рата, дружио и с мојим покојним оцем. Када се вратио из партизана, мој отац је утеху, повремено, налазио у чашици, што је био заједнички именитељ с Николом Молером.“

    Питали смо деда Србу, како се издржавао сликар Николај у забаченом Брусу у тешко ратно и поратно време. Ко год је боравио у Брусу у наше време, или макар прошао овуда на путу за Копаоник, морао је да види да се ради о малој средини, да овде људи живе махом од пољопривреде и да је Брус увек био на периферији било каквих друштвених токова. У време Никола Молера, стање је било још теже. До почетка шездесетих година прошлог века, рецимо, у Брусу није постојала никаква средња школа, а најближа железничка станица је одавде удаљена преко тридесет километара.

    Живопис Црквe Светог Романа у Рибарима код Бруса

    „Николај је једино радио као сликар. Осликао је више цркава, овде у у Брусу и у околини. Сликао је и портрете у маниру правог перфекционисте. Знам да је, рецимо, израдио портрете тадашњих свештеника у Брусу и чланова њихових породица. Није се либио да слика и у околним селима, где је израдио доста портрета сељака који су то желели. Често је, по наруџбини, сликао и слике у којима би, слично приказу владарских лоза на фрескама у средњовековним манастирима, приказивао и чланове више генерација бруских породица.“

    „У време које ја добро памтим, Николај је радио за мале хонораре, често и за храну.“

    Живопис Цркве Светог Романа у Рибарима код Бруса

    „Ко је показивао интересовања, код сликара Николаја је могао да добије и поуку из сликарства, уз малу надокнаду. Поред тога, правио је маске за овдашње аматерско позориште и за школске приредбе, што није наплаћивао.“

    Из речи деда Србе је потпуно јасно зашто у Брусу ретко ко памти Николаја Михајличенка, али сви знају за Николу Молера. Ради се о човеку који се потпуно сродио с овдашњим народом, кога су људи прихватили као свога, па су га прозвали у складу са својим схватањима и обичајима.

    „Свршетак живота Николе Молера је трагичан и мистериозан.“, окончава своје сведочење Срба Чајић, „Имао је сестру у Аргентини, с којом је ступио у контакт педесетих година прошлог века. Сестра га је позвала да дође код ње у Аргентину и послала му новац, како се тада чуло, читавих осам хиљада америчких долара. Никола је средио своје послове, добио пасош и, вече пред полазак, напио се. Нађен је у вади једне воденице, близу данашњег моста на улазу у Брус.“

    Незавршен рад на зиду Цркве Светог Романа у Рибарима код Бруса

    „Никада није потпуно разјашњено шта се у ствари десило. Истрага није пронашла трагове насиља, па је закључено да је, тако припит, Никола пао у воду и ту умро. Могуће је, наравно, и да је Никола опљачкан и убијен, али о томе нема поузданих сазнања.“

     

    Потражили смо радове Николаја Михајличенка у Брусу и околини. Прво смо, наравно, отишли у месну Цркву Светог Преображења Господњег.

    „Никола Молер је, својевремено, осликао нашу Цркву, али сада се његови радови не могу видети.“, обавестили су нас овдашњи свештеници. „Живопис је рађен у тешка времена велике оскудице, па је уметник користио боје које су му тада биле доступне, а чија намена није да се користе за израду уметничких слика. Видело се да је коришћена, рецимо, плава и зелена боја, каква се тада користила за фарбање грађевинске столарије.“

    Живопис Црквe Светог Вазнесења Господњег у Кожетину (Александровац)

    „Да ствар буде још гора, неко је покушао да заштити живопис фирнисом и нитро лаком, што је само додатно поткорушило боју.“

    „На крају, када су дошли стручни конзерватори, јасно су нам рекли да помоћи нема и да живопис не може бити обновљен, нити сачуван.“

    Радове Николе Молера, из времена пре Другог светског рата, нашли смо у оближњем селу Рибари, у Цркви Светог Романа. Црква је осликана у време када је Никола Молер дошао у овај крај, а то су платили имућнији грађани Бруса и околине, о чему постоје записи испод готово сваке слике. У наведеном се, вероватно, крије и одговор како се сликар Николај нашао у Брусу, планинској сеоској средини, удаљеној од било каквог пута. Овдашњи живаљ његовог времена, и поред свих ограничења, волео је ликовну уметност, тако да су се нашли људи спремни да плате за израду уметничког дела, из верских или других разлога.

    Живопис Црквe Светог Вазнесења Господњег у Кожетину (Александровац)

    Слике Николе Молера видели смо и у Цркви Светог Вазнесења Господњег у Кожетину, насељу Александровца. Овде су слике прекривене дебелим слојем чађи и нечистоће, тако да би их требало рестаурирати и освежити.

    Како смо се обавестили, радови Николе Молера постоје и у црквама у оближњим селима Жарево и Влајковци. Портрети, радови овог уметника се налазе у многим кућама у Брусу и околини, где потомке подсећају на претке из времена од пре око осамдесет година.

    Никола Молер је био лепо прихваћен и омиљен у народу, тако да сећање на њега и данас живи. У Брусу постоји ликовни клуб „Никола Молер“ при Културном центру.

    Улазак Христа у Јерусалим, Црква Светог Романа у Рибарима код Бруса

    Међутим, рад овог уметника није правилно представљен јавности, тако да се памћење на њега своди на оно што су грађани запамтили и о чему и данас говоре. Није био покушаја да се прикупе портрети и друге слике Николе Молера и да буду представљени јавности. Као што смо већ поменули, живописи које је израдио у оближњим црквама, већ захтевају рестаурацију и заштиту. У литератури готово да нема помена о Николају Михајличенку или о Николи Молеру. Колико смо успели да сазнамо, његовим радом се није бавио ни један историчар или историчар уметности.

    Не зна се ни где је гроб овог уметника. До докумената о његовом животу, такође нисмо могли да дођемо. Чак је и тачно име Николе Молера спорно. Наши саговорници јасно изговарају његово име и презиме Николај Михајличенко. Међутим, наишли смо и на верзију Николај Михаилишченко.

    Преображење Господње, Црква Светог Романа у Рибарима код Бруса

    Лепо би било када бисмо више знали Николи Молеру из поузданих извора, а не само из приче народа Бруса и околине, којима је остао у лепом сећању. Из какве породице потиче, одакле је тачно и када дошао у Србију, где је живео и шта је радио од времена емиграције из Русије до доласка у Брус, да ли је имао породицу и да ли има потомака – све су то питања на које немамо одговора.

    Нарочито је значајно питање образовања, општег и уметничког, Николе Молера. Зацело, ради се о школованом уметнику, а не о наивном сликару. Где је и када учио сликарство – о томе немамо никаквих сазнања.

    Имати у својој средини професионалног сликара пред Другог светског рата – тиме не могу да се похвале ни много веће и развијеније средине у Србији. У Брусу ни данас нема ни једног професионалног ликовног уметника. Поменута чињеница би морала да обавеже данашње становнике Бруса на много озбиљнији однос према свом суграђанину, уметнику из прошлих времена.

     

    Љубомир Костић

     

    Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com